Ovako dragi moji ljudi...Ispricat ću vam šta sam danas sanjala.Uvek sanjam njega,samo razlika je u tome što je svaki san sve tužniji i tužniji.
Neko zvoni.Ne znam ko je,nisam očekivala nikoga.Otvaram vrata i vidim njega.Moju propalu ljubav.Onako nasmejan,toplim pogledom raširi svoje ruke i zagrli me.Sednemo na krevet i kaže mi kako od sada će uvek biti tu za mene,da me nikad neće napustiti.Da me voli svim silama.Prosto ne verujem.Zagrlimo se čvrsto i ne pustamo,ne pustamo se kao što ja nisam pustila da moja ljubav nestane i izbledi.Legli smo tako zagrljeni na krevetu i počela da preplecem moje prste oko njegove bujne cokoladne kose.Nasmeje se i kaže mi:"Tu kosu ćeš samo ti mrsiti.Danas,sutra i zauvek".
I tada,naravno u najlepšem trenutku mog neostvarljivog sna,probudim se.Vratim film u glavi i setim se tvojih toplih reci,koje naravno,zapravo ne postoje a i nikad neće.Tad suze počinju da mi kvase tužno lice.Teku kao hladne,jesenje kiše.Svaka suza me bolela,svaka od njih me opekla.A srce voli,voli i samo voli.Za drugo ne zna.A šta ćeš ...đaba želja kad nije sudbina 💔
