Gone

Loving

"Ne znam šta da ti kažem više, ovo je prevrsilo svaku meru! "  vikao je i mahao rukama okolo.

"Pa nemoj mi ništa reći zar ne misliš da mi samo treba da pazimo, sve se dešava previše brzo." odgovorio je drugi glas dosta smireniji nego prvi.

Glava mi je pucala, pulsirala je neopisivo. Sa velikim bolom u celom telu nekako sam uspela da sednem, da se ispravim. Sedela sam u sobi koja nije imala ništa do kreveta na kom sam sedela i velikog ogledala u kom sam kroz maglu videla svoj odraz.

Spustila sam ruku na krevet pokušavajući da se podignem sa istog, bezuspešno. Nisam uopšte imala snage ni u malom prstu a kamoli u ruci.

Htela sam da vrištim što jače i što glasnije, ali nisam smela, glasovi koji su dolazili spolja su me plašili. Sigurno su mi oni sve ovo uradili.

Ponovo sam pokušala da ustanem ovog puta malo uspešnije, čim sam stala na noge pod naletom bola sam pala. Odlučila sam da dopuzim do ogledala ne bih li videla zbog čega sam u ovom stanju.

Mučno je bilo to moje putovanje do ogledala koje zapravo nije bilo daleko. Kada sam konačno bila blizu stavila sam ruku na njega i lagano podigla glavu. Videla sam samo malu figuru, ali sve je to bilo kroz maglu.

Podigla sam drhtavu ruku i protrljala oči na šta sam uzdahnula od bola. Nije valjda da sam postala slepa... Treptala sam nekoliko puta i konačno donekle razaznala sliku male figure u ogledalu.

Gledala sam u sebe, nisam ni sama mogla da se prepoznam, više je bilo modrica i posekotina na meni nego čiste koze. Tresla sam se i plakala, jecala sam od bola i nemoći.

Vrata su se otvorila i u prostoriju su ušle dve osobe, videla sam odraze u ogledalu jer nisam mogla da se okrenem.

Da li su mi oni ovo napravili? Ako je tako kako ću otići odavde, ja sam sada živi mrtvac.. Jedna od tih osoba mi je prilazila laganim ali sigurnim korakom. Tek kada je ta osoba bila skroz iza mene shvatila sam da je muško.

Spustio se i gledao moj odraz u ogledalu, ja nisam smela da ga gledam verovatno će me ubiti ako ga pogledam.

Spustila sam glavu a kosa mi je pala preko lica. Što je još više smetalo mojim ranama, ali nisam imala snage da je pomerim.

"Okreni se ka meni, verovatno ti smeta kosa, a i hladno je ovde nemoj u tome da sediš na podu." pomerio se i sada je bio sa moje desne strane.

Lagano mi je pomerio kosu ne dodirujući mi lice. Nekako sam smogla snage da se okrenem ka njemu. Trepnuvši par puta videla sam ga jasno. Bio je savršen bez i jedne nesavršenosti na licu. Odelo u kome je bio je bilo čisto i bez jednog jedinog nabora.

Gledao me je pravo u oči, ono što je moglo da se vidi od silnih modrica. Krenuo je rukom ka mom licu ali se zaustavio i vratio ruku. Očito nije želeo da ima bilo šta sa osobom kao što sam ja.

"Pomoći ćemo ti, samo nam moraš verovati." blago se nasmejao.

Ali ko su oni uopšte i zašto da im verujem kad su mi oni ovo uradili.