Senke

Prvo poglavlje

Trideseti mart i dvadeset osmi april.To su bili datumi koji su vraćali neželjene uspomene ,one koje ni u najgorim košmarima nije želela da vrati .Dok joj se telo grubo trucka u neudobnom sedištu,njene misli lutaju u svim pravcima .Tama koju stvara povez na njenim očima oslikava lik njenog oca ,majke ,pa čak i sestre koju već neko vreme nije videla.Njeni prijatelji,i Met prema kome je gajila osećanja,nizali su se jedan za drugim pred njom dok je gruba tkanina,kojom joj je vid bio onemogućen ,upijala tople suze poput sunđera.
Šta će se desiti sa mnom?..
Kajala se što nije obratila pažnju na čulo koje joj je već neko vreme nagoveštavalo da je neko prati .Doduše ,uvek je mislila da je to njena paranoja.Kako to biva ,strah za sopstveni opstanak naterao ju je da pomisli na svaku pogrešnu reč koju je izgovorila ,na svaku svađu koju je započela ,kao i poslednje lepe momente koje je imala.Njeno srce je zastalo u trenutku kada je osetila da se vozilo parkiralo.Otvaranje vozačevih vrata nanelo joj je strepnju i hladnoću vazduha koji se mešao sa mirisom kiše.
Zreli,grubi glasovi dvojice muškaraca podizali su joj dlačice na koži,a dlanovi su joj se nekontrolisano znojili.
"Izvedi je napolje.",Melisa je podigla glavu kao da pokušava da spozna taj glas ,ali nije uspela jer ju je drugi ni malo nežno uhvatio za tanku plastiku koja joj se urezivala u kožu.Kada je pomislila da je pravo vreme ,počela je da se trga ,nogama je udarala koga je stigla .Glasan jauk joj prodre do malog mozga kada ujede njegovu ruku.
"Ti mala..!",čula je kako ruka zamahuje u njenoj blizini ,ali nije osetila bol.
"Suzdrži se ,ionako smo završili.",
Melisine noge saplitale su se o ravno tlo,osećala se iscrpljeno.
Kuda me vode?
Šta hoće od mene?,smatrala je sebe naivnom što je mislila da će se život nekako nastaviti nakon incidenta sa njenom sestrom.Nije.Šta više,to je bila prva stvar koja je započela lavinu događaja.
"Pustite me ,molim vas !",znala je koliko njeno moljakanje iritira ,očigledno,njene kidnapere po pojačanom stisku i sili kojom su je vukli u nepoznato.Disala je neuravnoteženo i teško .Pokušavala je sebe da smiri lažnim nadama o tome da sanja ,da je došlo do zabune ili da je negde iza ugla skrivena kamera te da je u pitanju samo jako loša šala.Jak bol u predelu leđa vratio ju je u realnost.Naglo je spuštena u sedeći položaj,a posle ko zna koliko vremena mogla je ponovo da vidi.Žmirkala je dok su se njene oči navikavale na naglu pojavu svetlosti.Ispred nje se našao neobičan prizor ,a ona je i dalje pokušavala da oslobodi ruke.
"Nadam se da je sve bilo u redu tokom povratka.",stariji ,prosedi muškarac sedeo je za crnom kancelarijskom stolicom sa debelim okvirima naočara prislonjenim do samog korena nosa.
"Ko si ti ?!Šta želiš ?",oklevajući je rekla očekujući odgovor .
"Nema potrebe za tenzijom Melisa.Nisi ovde prisilno.",ovo izazove cinični smešak koji sve iznenadi ,pa čak i nju .
"Nisam?",odlučno podigne zarobljene ruke u vazduh,koristeći tu priliku da osmotri ljude oko sebe.Dva muškarca koja su bila tik iza nje su oni koji su je doveli ovamo,bar je tako mislila.A u pravom,ozbiljnom položaju iza sumnjivog čoveka nalazila se ne tako visoka žena,koja ju je gledala prezrivo. Kosa joj je bila uredno vezana u konjski rep,Melisa se divila kako ni jedna dlaka ne štrči. Koža joj je bila zategnuta ,obrve oštre ,a usne u jednoj crti.Sve u svemu ,nije izgledala kao prijateljski nastrojen tip .Muškarac preko puta nje bio je u još boljoj formi,i potpuno suprotno od niske koleginice izgledao je mnogo prijatnije sa sitnim smeškom.Međutim ,taj osmeh nije smanjivao njen strah i lupanje srca.
"Ah,moja greška.Oprosti Melisa.",odmahne rukom ka njoj ,a krupni muškarci u crnom odelu je oslobode te ona razgiba ručne zglobove.Sedela je mirno nekoliko trenutaka,a onda je naglo pokušala da ustane i istrči iz prostorije.Dva para ruku vratila su je u stolicu pre nego što je napravila prvi korak.
"Nećemo te povrediti .",uljudno joj primakne šolju čaja ,koju Melisa popreko pogleda a potom pomeri u stranu.
"Ne želim vaše čajeve i izvinjenja. Odmah me pustite da idem,ili će se loše završiti po vas.",iako je njena hrabrost bila čista maska za ono što je stvarno osećala,odlučila je da nastavi i vidi gde će je to odvesti.
"Moje ime je Robert Aligon.Znam da imaš dosta pitanja i odgovoriću na svako od njih ako si voljna da sarađuješ,Melisa Vajer.",zubi su joj škljocali dok je izgovarao njeno ime i prezime.
On me zna ,ali kako?
Njegova ruka bila je čvrsto stegnuta iznad staklenog stola ,otvorenog dlana i pravih prstiju.Želeo je da se rukuju,u znak primirja.Melisina ruka posegne ka njegovoj,ali ne da bi je uhvatila već da bi je odbrusito odgurnula.
"Mora da me smatrate velikom glupačom ako ste mislili da ću sklopiti dogovor sa otmičarima.",bolje se smesti u stolicu ,prisiljena da prihvati zgrožene poglede ostalih u prostoriji.Ona se i sama iznenadi Robertovoj smirenoj reakciji nakon njenog postupka.Smeškao se kao da ga ovo zabavlja,preklopljenih ruku na koje se oslanjala njegova brada.
"Očigledno ne želi da prihvati situaciju.Predlažem da ovo ubrzamo i odvedemo je."
Nije joj bilo jasno gde žele da je odvedu,ali joj se svakako ta ideja nije dopala.Bila je rešena da uradi bilo šta da do toga ne dođe.
"Nema potrebe za tim Kristina.Urazumiće se ako joj situaciju objasni neko kome veruje.",jedan od dve gorile mu preko Melisine glave pruži telefon nakon što mu se niska žena obrati.Po ružičastoj maski i staklenom privesku,znala je da to je to njen telefon.
"Hej!",odmah je stišaju dok je on slobodno pozivao nečiji broj sa njenog mobilnog.Nije znala je li od sreće ili straha ,ali kada je čula glas svog oca sa druge strane slušalice suze joj se skupe u očima.Prošlo je nekoliko sati otkako ga je videla ,ali je osećala kao da je bila večnost.Kao da ga više nikad neće čuti.
"Tata?!",dopuste joj da ustane i javi se ocu ,a potom se vrati i sedne jer se bojala da neće moći da stoji .
"Tata,kada sam se vraćala kući neki ljudi su..",prekine je u pola rečenice a ona zaćuti. Ostali su samo čuli blago pojačavanje tona dok je otac pričao bez stajanja.Nekoliko minuta kasnije ,poziv se prekinuo.Melisa je zbunjeno zurila u prazno,a ruke su joj odmarale u krilima .U njenim očima nije se video trag života.Kosa joj je bila slepljena uz lice od znoja ,a koža hladna.
"Nadam se da ćeš se lepo uklopiti.Dobro došla u Senke.",to ne izazove nikakvu reakciju kod Melise .Robert pogledom da znak ,tako je istog momenta izvedu napolje.