CRNI LEPTIR (Serijal Zasebnih Priča - Nastavak Serijala ANĐEO)

ČETVRTO POGLAVJE

Sadašnjost
Jul 2017ta
Melbourn, Australia

Filip

Jedva je izašao iz auta jer nije znao šta ga čeka  napolje. Elena ga je zaista pozitivno iznenadila i oživela njegovo zarđalo srce, udahnula dašak svežine, ljubavi i nade. Kad je video kako nervozno cupka pored Tomislava na aerodromu mislio je da sanja, osvestio se tek kad je osetio njene ruke oko sebe. Još uvek je bio pod dejstvo njenih poljubaca i zagrljaja dok je polako izlazio iz aluminiumske kutije. Elena je imala pravo pričače sutra danas je dan pun emocija i sečanja, danas nije mesto za ozbiljnih tema. Napolje su ga sačekali Jovanovi roditelji i njegova sestra, a nešto u njemu se uskomešalo nije znao kako da im priđe pa je stao i gledao u njih, sve dok mu Tanja nije sa osmehom prišla.
"Dobro nam se vratio." - rekla je i zagrlila ga oko vrata. To nije bio onaj običan zagrljaj iz čiste kulture bio je to iskren prijateljski zagrljaj.
"Dobro vam našao." - uzvratio je nakon nekoliko trenutaka a emocije su ga udarale sa sve strane čekaju ga puno razgovora, puno izvinjenja, puno objašnjenja. Kad se odmaknuo od Tanje okrenuo se prema njenih roditelja a oni su ga milo gledali. Kad je bio pogreb nije se baš upoznao sa njih, a kad su došli u Australiju gledao je da što manje bude oko njih, jer osečao je grižu savesti jer je on znao za Jovanovu bolest a oni nisu, uz to nije znao kako če oni na njegovo prisustvo reagovati, a i iskreno u tom trenutku osečao se kao višak. Taj glupi osečaj ga ubijao i vukao na dno i zbog toga je otišao i ostavio one koje su mu najviše značili i koje su bili jedino što je sličilo obitelji. Prišao je starijim ljudima i učtivo podao svoju ruku.
"Dobro nam došao sine." - Jovanova majka ga je sa osmehom gledala i umesto da prihvati njegovu ruku zagrlila ga oko ramena i poljubila u obrasnate obraze. Zažmirio i sebično upio ovaj trenutak jer je toliko ličio na onaj davno zaboravljen. Sličio je na one dane kad ga majka ovako čekala da se vrati sa akademije. Steglo ga oko srca i sa drhtavom rukom nežno zagrlio ovu ženu koja mu je ulivala tako lep osečaj, u njen zagrljaj je zaista osetio majčinsku ljubav. Ona ga nije mrzela jer je bio pored njenog sina u zadnje dane njegovog života, ona ga nije usuđivala jer je bio pored njegovu zakonitu suprugu, ona ga nije osuđivala jer je njenim unučičima svakog drugog meseca slao poklone. Ova žena je imala srca veličine Amerike.
"Hvala vam gospođo." - uzvratio joj je učtivo, a ona ga potapšala po obrazu kao nekada njegova majka kad bi se šalio sa njom pa dodala.
"Ma kakva gospođa dete, daleko sam ja od gospođe to kad pričaš sa Elicom ona to malo znaš." - šaljivo je dodala a svi su se oko njih nasmijali od srca, čak i on videvši da se Elenina tetka nije nimalo naljutila. Očito su se odlično slagali od kad su se Jovanovi doselili u Australiju za stalno, to ga je neopisivo radovalao. Bar njegovi leptiri nisu bili sami, imali su ko da ih pazi i čuva kad on nije imao hrabrosti, a obečao je. Obečao je Jovan da če ih čuvati i voleti. Divio se tom čoveku koji mu je na smrtnu postelju rekao "Filipe ne inati se, pusti gordost mali ja sam zbog to izgubio ženu svog života, nemoj i ti. Elena te voli a i ti voliš nju, čuvaj je i čuvaj mi decu."
Iz razmišljanje ga dozvala stara izborana muška ruka, kad je pogledao u to staro lice video je stara verzija svog prijatelja. U te zelene  oči video je ono što se samo kod Jovan moglo videti, razumevanje, poverenje i prijateljska ljubav. Prihvatio je ruku i čvrsto stegnuo a Josif ga povukao u muški zagrljaj, uzvratio mu je i u tom trenutku imao je neki čudan osečaj kao da se pozdravlja sa Jovanom, u krugu njegovom porodicom osečao je kao da je Jovan živ.
"Hvala ti sine. Hvala ti što si bio tu za njih prošlog puta nismo pričali al eto sad imamo svo vreme ovog sveta." - njegove reči su bili kao najjače reči dobrodošlice. Nakon što se pozdravio i sa Eleninom tetkom okrenuo se iza sebe kako bi potražio nju al samo što je načinio jedan korak odjednom se ukopao u mesto. Ispred njega stajala je malena devojčica u belu haljinicu sa crnom kosom sabranu u kikicama i gledala ga je sa zanimanjem.
Te zelene okice, tu sjajnu crnu kao svila kosicu taj zamišljeni pogled prepoznao bi ga među milion njih. Znao je vrlo dobro ko stoji ispred njega samo što nije znao šta da radi, dok ga je malena gledala kao da ga je procenjivala. Odjednom je nakrivila svoju malenu glavicu i tad joj se okice razgoračile a njega je nešto udarilo posred stomaka. Nije mogao verovati jer jednostavno nije bilo moguće ili možda je, ipak bili su bebe tek što su napunili godinu dana a nekoliko meseci kasnije on je otišao od njih. Zar je moguće da ga Andrea prepoznala. Gledao je u tu malenu devojčicu bila je lepa kao lutka, toliko slatka gledala ga je kao velika. Elena je oduvek znala reči da su blizanci pokupili njenu pamet i da Andrea ima foto memoriju al zar je moguće. Kad se okrenula prema njenu majku okrenuo se i on u potrazi za pomoć jer nije znao šta da radi. Srce mu je lupalo, a telo se treslo kao u groznice, tek kad je video Elenu kako jedva sakriva suze a maleni dečak koji je bio bukvalno Jovanova malena kopija mu se stidljivo smeškao.
"Mami.... Jel to......" - čuo je tanak maleni glasič pa se smesta okrenuo prema malenu devojčicu koja je strpljivo čekala odgovor njene majke. Imala je isti glas kao Elena, nežan i zvonki kao najlepšeg slavuja. Nije ni shvatio šta mala pita, al je video da Elena guta knedle i da joj samo kima glavom, a mala se okreče ka njega i njene okice se još više šire a malene usnice tvore jedno o sve dok ga njen glasni vrisak nije bacio na kolena.