Ne odustaj od nas 🔚

14. poglavlje

Mesec dana je prošlo od kad smo deci priznali da je Cris njihov otac. Sve se polako vraća u normalu.

Dečaci su ga lepo prihvatili. Nisu dugo bili ljuti.

Vece nakon našeg priznanja Cris je proveo napolju. Ispred vrata. Celu noć. Koliko ja bila uporna da udje u kuću toliko on nije želeo.  Obećao je dečacima. Bili su oduševljeni kad su ga ujutru videli kako spava ispred vrata na stolici.

Sećam se kad je Lukas rekao:" Majka to je bila tvoja ideja."

- Da. Ti si nam rekla da ga stavimo na test kad mu sve ispricamo o nama. - dodaje Leon.

I tako sada posle mesec dana planiranja, konstruisanja i farbanja njihov brod na točkovima je gotov. Mislim da je ovo bio najvažniji Crisov projekat do sada.

Sedim na terasi ispred kućei gledam kako završavaju poslednje izmenena brodu. Gledam kako se na Crisovom licu ocrtava briga , ponos pa čak i zbunjenost u nekom trenutku.

- Sve polako dolazi na svoje. -reče mi tata koji upravo izlazi iz kuće sa četiri šolje kafe.

- Ko je četvrti? -upitam začudjeno.

- Robert. -odgovori mi kratko i očima pokazuje na kola  koja upravo ulaze u dvorište.

- Deda!!! -povikaše dečaci.

Kao i Crisa, dečaci su podjednako voleli i prihvatili Hanu i Roberta.

Hana je nazalost morala da se vrati za Nemačku, ali zato putem skajpa zove svaki drugi dan. Robert je takodje cest gost. U zadnje vreme cesto spoji par dana i dodje kod nas.

- Dobar dan svima. -rece Robert dok se polako penje uz stepenice.

- Dobar dan i vama. -uzvratim mu sa osmehom.

- Nadam se da ne smetam. - upita on.

- Ja mislim da smo sinoc razjasnili.-ubaci se moj otac u razgovor.

Pogledam upitno. Nisam znala da se njih dvojica čuju telefonom.

- Mila Robert me je zvao sinoć. Zeleo je da dodje ali nije siguran kako ces ti odreagovati. Posto mu je ovo več treći put za mesec dana da dolazi. - rece tata smeskajući se.

Polako otpijem gutalj kafe gledajući u Crisa koji nam se približava noseći dečake. Jedan mu se okacio na ledja, a drugi na grudi. Kako je ovo lep osećaj. Svi meni dragi ljudi i osobe koje volim su tu. Samo fali moja majka.

Zagledam se u jednu tačku misleći o njoj. Prerano je otišla. Imala je iznenadni srčani udar koji nije preživela.

- Ljubavi jel sve u redu? -šapnu mi Cris.

- Nika? Šta se dešava? - upita me otac posto Crisu nisam odgovorila.

- Dobro sam. Samo sam se mama setila i svega sto nam se dosad dogodilo. -kazem tuzno.

-Konačno mozemo da odahnemoza neke stvari. Polako se sve vraća u normalu. Gospodine Roberte čula sam šta ste rekli. Nemoj te misliti da nisam, ako samo još jednom čujem tako nesto ozbiljno ćemo se posvadjati.- dodam pa ozbiljno pogledam u Roberta.

On samo klimne glavompa polako ustade. Pridje i zagrli me.

- Hvala ti Nika. Hvala za sve dosad. Ne mozeš da verujes koliko sam ponosan na tebe. -rece tiho dok me grli.

-Ti si nesto najbolje i najlepse sto nam se desilo. Toliko si nas promenila a da toga nisi svesna. Vratila na staro, onakvi kakvi treba da budemo. Posao jeste vazan, od njega živimo ali porodica mora biti na prvom mestu. Uvek. - dodaje on nakon sto me pusti iz zagrljaja.