TAJKUN 3

16. Tatine Devojčice

Sadašnjost
KEMER RESIDENCE -
- Porodična Rezidencija -
Istanbul, Turcija

Sena

Gledala je u predivnog muškarca, preplanulog tela kako nag do pojasa leži na veliki bračni krevet sa malenom devojčicom na grudima i spava, dok je ona u fotelji dojila drugu. Azra je več bila sita, a Ali je uzeo da je uspava dok je ona dojila Senihu, međutim negde u međuvremenu dok je pričao priče i sam se uspavao. Nasmijala se nežno i pogledom prešla preko njih, pa se vratila na malo klupko od nekih mesec dana koje je več tonulo u san dok je polako sisala. Poljubila je u mekanu svilenkastu kosicu i nastavila da uživa. Obožavala je ove trenutke tišine i mira, kad se bebe umore, potroše svoju energiju i napokon tišina pokrije rezidenciju Kemerovih.
Ovaj put nije bilo nikakvih briga i problema, uživala je u trudnoći osim ona poruka koja je stigla na samog početka ništa više nije se desilo. Dobro ništo loše po njih. Ova trudnoća je bila drugačija, ovaj put je bila okružena ljudima koje voli i koje je vole. Nije strepila ni za koga, nije tugovala, nije bila sama. Ovaj put imala je ljubav svog života pored sebe koji je činio sve da ona uživa u trudnoći, a njen dečak je bio isti tata. Tetošio je i bio tako miran, pametan i radostan da če i on napokon postati stariji brat. Nikad neće zaboraviti trenutak kad je Kan ušao u bolnički apartman sa sve one poklone koje su ostali poslali po njega i uzbuđeno cupkao u mesto čekajući oca da bi ga odveo kod bebe. A onda kad je taj trenutak došao, kad su umesto da ide tamo bebe doneli kod nje, mali se totalno istopio. Ljubav je sijala od njega dok je nežno poljubio u mekane oraščiće prvo jednu pa drugu bebu, a njih dve su okokorili svoje okice i gledali u njega kao u boga. Bilo je uživanje gledati ih svakog dana kako se vole. Kan nije propuštao noč da ih ne poljubi za laku noć, niti dan da ih ne pozdravi za dobro jutro. Dok su njih dve bile naprosto užasne kad on i Ali ujutro pođu na posao i škole, toliko su vrištali da je to bilo naprosto nepodnošljivo. Mada su u  večinom vremena bile mirne i lkupke bebe, koje su uživali u bakine pažnje, bake su se naprosto otimali za njih, svaka je imala svoju miljenicu mada su ih obožavale obe. A njih dve su uživali u provoditi vreme sa njih, međutim najviše su uživali u jednom drugom naručju. Uživali su kad ih ogroman bradati muškarac uzme obe u svoje ruke i položi ih na svoja prsa, rumenilo bi se razlilo kroz malene obraščiće kad ih on sa tom gustom bradom poljubi, a one bi se kikotali. Od njihov smeh bi odzvanjao cel omot, a brat bi im se smesta pridružio. Njena deca su obožavala provoditi vreme napolju sa tog čoveka koji je na prvi pogled delovao tako strašno, preteče, a sa druge strane bio je najbolji čovek koji hoda ovom zemljom, njenoj deci najbolji stric. Svima je trebalo vremena, posebno Azri da prihvate činjenicu da je Kan živ. Međutim na kraj su se sav bes, ljutnja sveli na jednu stvar on je živ i zdrav, tu je sa njih i to je više nego dovoljno. U prvom trenutku kad ga je videla kako ulazi u apartman iza njenog muža umalo se nije onesvestila. Kasnije kad je napokon povezala sve i kad je donekle prihvatila da je njen najbolji drug, brat njenog muža živ bila je oprezna. Nije joj se sviđalo ni njoj, a ni ostalim ženama koji su ga od ranije znali ovaj Kan. Onaj Kan koji je svima njima ostao u sečanja bio je šaljivi dečak koji je znao i u najcrnije dane da ih nasmije. Taj Kan nikada ne bi za pojasom nosio pištolj, a oko vrata crni šah. Taj Kan je na svaku svadbu i bajramske običaje kolutao očima i Azri vadio iz kože. Ovaj Kan poštovao je svaki stari običaj, nosio brojanice i jutros se budio ispred zore da bi se molio. Ovaj Kan bio je grub i u većinom vremena ozbiljan, bez imalo sjaja u tim očima. Ovaj Kan je bio veči i od najvećeg kriminalca i samog pretsednika države. Ovaj Kan bio je nedodirljiv, njemu su se svi sklanjali sa puta dok je hodao iako je to bilo jako, jako retko. Onaj Kan nekada bi vikendima sa Doganom bančio po Jenikoj, a ovaj retko kad je izlazio iz kuče, a kad je izlazio oko sebe je imao najmanje desetoro Turskih Kurdi koji su bili strah i trepet. Ipak na kraju dana to kad bi ga pogledala kako se valja u dvoru sa bebama i njenog sina, kako beži od Azre i koluta očima, videla bi da je ovaj Kan isti onaj Kan, njihov Kan. Kan koji se znao i ovako ozbiljan i ogroman smijati sa muškarcima kad zasednu u dvoru sa pivom u ruci. Kan koji je razmazio svu decu više nego Mustafa, ispunjavao im sve želje. Dečacima bio drugi idol sa koga su obožavali da igraju igrice, dok su se devojčice crvenili u njegovu blizinu. Šta bi Nadia rekla "Meni nije jasno šta je vama, pa to je isti taj vaš Kan koji je prošao kroz pakao, a ipak izdržao hrabro i ostao živ. Jeste ogroman, jeste strašan ali za sve ostale, ne za vas. Pa šta ako izgleda kao pravi arap, golemo čudo."
Na kraju krajeva mala i jeste bila u pravo kao i uvek do sad, to i jeste bio njihov Kan. Sa tim mislima ustala je polako, namestila grudnjak i majicu pa polako pošla prema dupli krevetac pored njihov krevet, da bi smestio prvu ovu bebu kad se čulo kucanje na vratima. Ubrzo zatim gusta crna kosa i bradato lice prolomilo je glavu, sa osmeh u očima iako retko kad se smijao ona ga znala i mogla da prepozna onaj smeh u njegove oči.