Nesanica (knjiga, srpski jezik )

poglavlje br. jedan

Pet sati je ujutru. Sela je na uzarenu pec pokraj kreveta i krenula da stvara velike planove. Da,tako iznenada samo je usla u neki drugi svet,kao da nije bila ona a bila je tamo. Nova dimenzija tamo gde su snovi postali realnost. "Klik"kao klik prsta zacuo se u njenoj glavi kao da je opet nesto novo smislila,nevaljalica. Zelja i zar za onim sto nikada nije imala stvaraju joj ogromni izazov i pitanje da li ona to moze i da ostvari,ali moze. Iz svog tog sveta maste od miliona do kuce iz snova pa princa na crnom  konju i ostalih "kojestarija" kao da se umorila i samo je utonula u dubok san. Sivi krpeni dzemper koji je nosila visio je izmedju pregrada na njenom krevetu. Cak se i svaka mala bubica mogla popeti na nju. A ona ih je imala dosta. U glavi. Volela je taj dodir sa zemljom,da joj sve oko nje i na njoj bude lezerno,njeno i udobno.  Knjiga koju je pocela da cita naravno opet neki krimi roman ili ti zbirka forenzicarskih prica,visila je na dzemperu polu otvorena na strani 64. Cudno je to sto je poslednja rec na stranici bila "Veruj". Ona jeste. U snovima dok je bezbrizno tonula,imala je kao neku cudnu vrstu tikova u snu. Ako se to moze tako nazvati,stalno se strecala. Kao da se bojala neceg.prozimali su je zelja i uspeh,zelja za uspeh ko bi rekao da se izmedju krije strah. Barem tako deluje. Pa i ona sama,osmeh je skrivala ispod tamne odece,kose i misli. Mislila je da ce jedino tako ljudima dokazati da je drugacija. Tacnije ona je opravdala sebe za sve one noci "placa" koji su joj drugi priredili. Zelela je da bude kao i svi drugi naprosto da je prihvate bas takvu kakva jeste ali ne,sada je zelela da bude drugacija. Za sve te "crne" dane mukotrpnog jada i bola da tako cu nazvati to,resila je da se osveti i da uspe u inat svima. Resila je ironicki svima da pokaze da su pogresili,onako iskreno kao malo dete. Vodim vas kroz ovu knjigu tajanstveno i cudnovato bas kao sto je i ona bila. Od svog tog mraka sto je dozivela,ostao joj je mrak u srcu. Stara izbledela crno-bela slika nje kako drzi cigaretu,malaksalim rukama ispucalih crnih noktiju ispred ogledala,dok sa drugom rukom uzurbani sklanja suze,jednu za drugom. I nakon svega toga ona samo vidi svetlo,svetlo u sebi. Koje sada ako naidje na mrak se nece ugasiti tek tako. Vidi svetlo koje je najbitnije u njenom zivotu jer je svesna da jednoga dana kada se pescani sat istrosi i kada odu svi i ostane mrak ona nece ostati izgubljena i uplasena,imace svetlo koje ce je odvesti na pravo mesto. Sta je svetlost? Svetlost je onaj osecaj koji te toliko  obuzme da vec pocnes da mislis da se to desilo. Da Prozivis ceo taj proces. Svetlost je vera. Svetlost je poslednji zar sveze zapaljene cigarete koji preti da se ugasi svakog casa. Sveze,jer je trajala par minuta. Sveze,i da je trajala vecnost. Jer vreme leti kao perje. Vreme leti kao poslednja gromoglasna oluja mesovitih suma. Vreme leti kao albatros sto se bori sa visinama. Kao suza u oku sto preti da ce kanuti,a kane.I jos ni ne pita,nego izleci sve. Ali zaborav ne znaci izlecenje. Nisi ti nista zaboravio ne brini,sve je to ostalo u tebi. Bas kao sto je ostalo i u njoj.