Možeš li da mi poš...
Da li bi mog...
Da li bi...
Sećaš li se kada smo...
U pičku materinu! Obrišem sve, pa ispočetka. Kako da se javim osobi sa kojom nekada nisam morao da pričam, kako bi se razumeo? Problem je što mislim da ona nikada nije bila u ovoj situaciji. A, od toliko neposlatih poruka, meni ostade cela knjiga... Još veći problem je što, kako god se javio, ne može da valja. Niti da odmah pređeš na stvar, biće da si došao samo zato sto ti nešto treba. Niti da okolišaš, dosta smo vremena izgubili. Jebeš ga. Idemo.
- Imaš li, još uvek, našu sliku iz Praga? Dok poruka odlazi, zamišljam kako sam imao nekog jednostavnog. Ne morajući da objašnjavam koja slika je u pitanju, jer postoji samo jedna. Dovoljna. Stiže odgovor.
- Poslaću ti je kasnije. Ovde se verovatno očekivalo povratno pitanje. Šta će mi? Kako to da je ja nemam? Ali ne. Nikada nije bila "jedna od onih", zato je i dan danas prva asocijacija na Ona, ili Moja. Kao da joj je to ime. Imala je
pravo da prebaci, ali nije. Znajući koliko je to bespotrebno.
Uveče mi je stigla slika. I nisam se ni zahvalio. Bilo bi nezahvalno napisati tu jednu reč. Dok bi, još nezahvalnije, bilo napisati zbog čega sam sve zahvalan. Sada, kada je prekasno za to. Tu sliku sam tražio da imam kao dokaz njenog postojanja. Nisam je mogao zamisliti samu. U mislima bi uvek bila tu, kao na ovoj slici, do mene. U zagrljaju. Nasmejana. Ostavio sam da tišina govori umesto nas. Misleći da to ume mnogo bolje. Kasno je bilo da bilo šta nastavljamo. Pa smo ostavili prostora,
ispod te slike, da se napiše šta sve želimo. Jedno drugom, pošto jedno sa drugim više ne može. I džaba tolike slike zajedno, kada nemaju vrednost kao ta. Koja je, nadam se, još uvek u njenoj sobi. Potpisana. Sa rečima koje sigurno neće zaboraviti, i kada je bude izgubila...