Indescribable

"Slomila sam mnoga srca i uglavnom su me optuživali da sam bezdušna kučka, ali nisu znali da sam to činila već svesna da nemam dušu, a samim tim ni šta da im ponudim"

"Priznajem, da, zaljubila sam se u tebe.
          I šta?
          Jedino što moje priznanje menja, jeste da sam pobedila sebe i dokazala još jednom da sam veći muškarac od tebe."

"Stvarno,sada dolazis,posle toliko vremena?"
          -"Da,i želim da znam da li i dalje imaš imalo osećanja prema meni".
          Udahem duboko.
          "Imam ih i previše" kažem,a na licu mi se iskrade setan osmeh "I previše" ponovim glasnije,dok skupljam snagu za još istine "Volim te verovatno kao i prvog dana,ali u međuvremenu zavoleh i drugu osobu.Sebe. Sada,svaki put kada osetim i najmanji drhtaj u duši,samo se setim svega što si rekao,uradio.Koliko si puta prošao sa drugom kraj mene,koliko si puta okrenuo glavu i koliko si puta samo glumio da ti nije stalo, i bacao me drugima u naručje,dok me gledaš ispod oka i pališ tu prokletu cigaretu.
          Zato, koliko god te volela,ponos jednakog jačinom guši ta osećanja i ne dozvoljava da isplivaju."

I toliko zalim sto se nas susret zavrsio mojim okretanjem glave ,hladnokrvno se praveci da ga ne vidim,dok sve u meni vristi od radosti sto ponovo gledam ta da  dva šućmurasta oka, posle toliko vremena.
          Sreca sedim,mislila sam,jer u tom momentu osim mog tvrdoglavog srca koje je uporno nastojilo da probije kavez besa koji sam tako brizljivo gradila oko njega,kako niko ne bi nikada vise prisao,nista vise nisam ni osecala.
          Tup-tup-tup.Cujem, i ne mogu a da se ne osmehnem.Kako zaboga,kad te nisam cestito ni pogledala?
          Kako kada sam bila ubedjena da sam prebolela i da mozda cak i patim za drugim?!!!
          Zvoni ti telefoni i spasava nas mnogih reci.Znam da je ona, i javljas se samo da bi prekinuo ovaj napeti trenutak.
          U redu je.
          I pogled je bio dovoljan.Govorio je :˝videcemo se,samo mi je vazno da mi oprastas,da smo dobro.Da smo mi dobro.˝.
          Naravno da smo dobro.Uvek,kolkiko god se svadjali i mrzeli,terali inat jedno drugom i tesili se sa drugima,uvek kada nam se sretnu pogledi,samo jedna misao je bila u vazduhu˝Samo da smo mi dobro.Ima vremena za srecan kraj.˝
          Ali moj zenski ponos,naravno, nije to mogao da prizna,te dok sam vec uveliko kovala u glavi spletke koje ces morati da prezivis kako bi ponovo dobio kljuc od onog prokletog kaveza,stigla je i poruka:˝imao je nesrecu,pao je sa motora...˝
          Ma sala je,mislila sam.
          Ma ko se jos tako sali?! Shvatila sam dok mi se srce raspadalo u komadice.
          I onako puno oziljaka,nije vise marilo.
          Ni za sta vise nije marilo,osim za njega.
          Ni za ispit koji je bio za dan-dva,ni za nju,ni za njega.
          Ni za sve ruzne reci.
          Jedino je marilo da otvori oci.
          I dok se gusim sa prvim suzama,koje stizu kasno,kao i priznanje da nije sve kosma,samo zelim da zagrlim i udahnem taj poznati miris....
          A mirisao je na mir, i dom...i palacinke koje nikada nismo stigli da napravimo...˝
          (Igrali smo prljavo)

˝I nisam ni siguran vise kako bih poceo pricu o nama..Sredina i kraj,to je slozeno u mojoj glavi na takav nacin da bi mi i Dostojevski pozavideo,a Tolstoju bi zastao dah pred mojim opisom nje,žaleći sto on tako nije umeo opisati Karenjinu...Nije meni bio problem da ispricam i zakljucim pricu.Cak sta vise,verujem da je kraj bio vec svima i poznat,previse tuzan da se za njega nadaleko ne cuje..Problem je bio pocetak.
          U pocecima je uvek problem.
          Ta neizvesnost,strepnja,naizgled nedokucivi skup antonima,osećanja i pogleda,toliko komplikovan da sam godinama upravo zbog njega i odlagao da pisem.
          Medjutim,u staroj pesmi konacno sam nasao prigodnu recenicu da opisem nasu pricu:Moglo je biti....ali nije.˝

".... i nisam od onih koji cvile, zaista nisam... a isto tako, nisam ni od onih koji ce moci sve ovo da izgovore bez ijednog uzadaha i zastajanja. Jebiga, ja sam pre od onih koji ce zaboraviti sta je i hteo da kaze onog momenta kad stanem pred tebe i pogledam te u oci, spetljacu se i milion puta prokleti sebe jer sam sada nema, ja, koja uvek ima nesto da doda...
          Ali izvini. Zao mi je sto nisam od onih koje ce se boriti za svoje mesto u tvom zivotu, sto nemam hrabrosti da ti kazem da sam zaljubljena u svaki delic tebe, sto necu lomiti i kidati svoj ponos i svoje srce da bih nasla mir na tvojim grudima.
          Previse sam ja odvec slomljena za tako nesto... previse sam puta bila ponizena, umorna i uplakana...
          A opet, samo da mi je da jos jednom legnem na tvoje grudi i tako zajedno utonemo u san, ti da me ljubis dok se povremeno budis, cisto da se uveris da sam jos tu, a ja... ja da vise ni ne ustanem...