Sedim na klupi, onako bedno obučena jer me još uvek nervira crvena izraslina na bradi. Ne da mi se da stavljam puder, a nemam ni nameru da setim sa tobom na istoj klupi. Sinhronizovano, tačno u milisekundu ja ustajem spremna da te po drugi put ostavim iza sebe, a ti me vučeš za ruku, doduše prvi put jer si onda bio prevelika pička da me zaustaviš u mestu i stopiraš vreme za naše trenutke ljubavi. Ti nikad nisi bio taj. To znam jer pored sebe imam onog koji me voli, a to je sve što mi je trebalo, Luka. Gledaš me kao da ćeš se istog trenutka raspasti ako te ne saslušam, a ja naravno sedam kraj tebe i slušam tvoj glas koji mi je sada stran do te mere da ga se i ne sećam.
Jebeno si lud ako misliš da mi je žao, trebalo je da to kažem kada si rekao ,,Žao mi je, Anja", ali nisam. Rekla bih da sam bolji čovek od tebe jer se nisam radovala kada je ona uradila tebi ono što ste vas dvoje zajedno učinili meni. Prokleta šteta što si morao to da uradiš, jer ja ponekad umem stvarno lepo da volim, ali ti si voleo, voliš i volećeš nju. Sve što ti vidiš, sve što osećaš nosi njeno ime, a njoj naravno nije bitno. Takva je, jebeš je ludu. Znamo da će ti se vratiti i da ćete opet to biti ,,vas dvoje". Patićeš za njom, ali zaslužio si, Luka. Zaslužio si da voliš toliko da boli.
Da si bar mene toliko voleo...