Nemoj nikad da me zaboraviš ✔

3.

Ipak kada je stigla pred teretanu, nešto ju je iznenadilo i ostavilo bez teksta. Ognjen je stajao sa ružom u ruci, a u drugoj je držao papirnu kesu. Nije bilo ranca i opreme za trening kao obično. Prilazila mu je sporo, a on joj išao u susret sa onim već poznatim osmehom koji je njeno srce ubrzavao.

– Iznenadio si me. Nisam te ovde očekivala. Uvek me sačekaš unutra.

– Danas je poseban dan za mene.

– Poseban? – nakosila je glavu u stranu i poslala mu upitan pogled.

– Poseban po mnogo čemu, ali jedan od razloga je što je danas mesec dana od našeg prvog susreta. Zaboravila si.

– Mesec dana. Bože kako je brzo prošlo – začuđeno je odgovorila i pravila se zaboravnom. Bila je loša glumica, što je Ognjen prepoznao, ali nije pridavao značaju.

– Izvoli, pečurkice, ovo je za tebe – pružio joj je ružu i papirnu kesu, primakao se korak i spustio joj poljubac u obraz. Malo se zadržao usnama na glatkoj mirisnoj koži kao da mu je bilo teško odvojiti se od nje, a brzo se zatim povukao i vratio u pređašnji položaj.

Jeza joj je prošla, ali kratko je bila tu, zamenio ju je neki čudan osećaj koji je njegova blizina izazvala. Parfem koji joj je došao do nosa joj je sklopio oči i poneo je, toliko delovao opuštajuće da je izgubila pojam o vremenu i mestu. Kako je nastao tako je i prestao sa prestankom dodira kože sa usnama. Poljubac, iako samo onaj u obraz je pokrenuo lavinu, koju ona nije odmah registrovala, ali koja se velikom brzinom kotrljala niz padinu njenih grudi prema stomaku, zaplitala joj nerve u čvor i gonila srce da radi punom brzinom. Skoro ga je čula u ušima. Imala je veliki poriv da trenutak koji je usledio produži, hrabrim korakom zakorači ka nekoj svetloj budućnosti sa Ognjenom ili da se večno povuče i ućuti. Bilo je vreme odluke i to one kojom će se osramotiti ili ostvariti da ovo u grudima ne bude samo puka praznina već ispunjeno srce uzvraćenom ljubavi.

Prišla mu je i izdigla se na prste, bio je skoro glavu viši od nje a onda ga obgrlila rukom oko vrata i malo primakla sebi pa spustila usne na njegove i uzvratila mu poljubac samo ne u obraz već direktno u usta. Nije se zbunio, izgledalo joj je kao da je to očekivao, što joj je dalo još veću snagu i sigurnost da nije pogrešila.

Bili su na sred trotoara, tu ispred teretane, a imali su osećaj da su sami u univerzumu. Ognjen ju je obgrlio oko struka primakao malo jače sebi i produbio poljubac. Letela je u nebo, stopalima više u vazduhu nego na tlu. I bilo joj je tako lepo i namah poznato. Rojili su se leptirići i plesali čudan ples, koji ju je ostavljao bez daha.

Poljubac je trajao kratko, ali se njoj učinio kao večnost. I bio je večnost, bio je kako za nju možda za Ognjena duži od večnosti jer ga je dugo očekivao.

– Ruže su moje omiljeno cveće – komentarisala je kada su se odmakli malo jedno od drugo.

Ognjen je sklopio oči i napravio bolnu grimasu. Nije bilo osmeha kao pre, ali ta bolna grimasa je završila nekim izrazom koga Nikolina nije razumela.

– Rekla sam nešto pogrešno?

– Ne, nisi, samo mi je nešto palo napamet.

– Šta? Reci.

– Nije važno. Imam predlog. Danas ne bi da treniramo. Imam neke druge planove ako se slažeš.

– Naravno – ushićeno je rekla i skoro mu se zaletela u zagrljaj, a onda je ustuknula i promenila pravac praveći se da je nešto drugo htela.

– Dođi, pružio joj je ruku. Zapazio je njenu nameru, ali nije želeo da to ona zna, zato ju je uhvatio za ruku i poveo. – Mislio sam da odemo negde na kolače i proslavimo ovaj dan, a onda da prošetamo i... Možda i ti imaš neki predlog?