Nemoj nikad da me zaboraviš ✔

4.

Petak popodne u sasvim običnom danu na autobuskoj stanici, na kojoj su se manje više dešavale iste aktivnosti, ipak je bljesnuo jako slatkim trenutkom kada su dve drugarice od radosti vrište u zagrljaju nakon nekoliko godina od poslednjeg viđenja. Toliko su bile ushićene da su jedna drugoj ubrzano uskakali pitanjem preko pitanja, ne mogavši da se smire. Posle toga su krenule da pričaju o svemu na putu do Majinog stana. Pohvalila se u međuvremenu Maja da živi samostalno i da će joj pokazati gde. Nikolina, na sedmom nebu počela je u nekim volšebnim mislima prisećajući se nekih crtaća i fraze "uštini me mislim da sanjam" osećati da zaista sanja. Sve dok zvuk teškog motora nije prekinuo Majinu priču i prolomio se po uobičajenoj gradskoj atmosferi, cepajući je na froncle. Projurio je pored njih a Nikolina se trgla i ustuknula nazad kao da će je motociklista napasti.

– Nina, šta ti je? - pitala je Maja zabrinuto.

– Ne znam, ali kad čujem ovakav zvuk, mislim brujanje ove zveri, sva se stresem i naježim.Maja je odmahnula, grizući usnu. Prodorno je Posmatrala svoju drugaricu i mozgala.

– Ma pusti. Ludaci. Neće takvi daleko kad vidim kako jure. Nego daj usput da se dogovorimo gde ćemo da izađemo.

Majin stan bio je zaista impresivan. Nije ona želela puno da se hvali time ali je napomenula da je stan njenih roditelja i u nekoliko rečenica joj ispričala kako su ga opremili i odlučili da joj omoguće da se preseli i živi svoj život. To je praktično bila puka formalnost.

Glavni šlag torte i centralna tema bio je Ognjen. Pričale su celo popodne o njemu, Nikolina neprepoznatljiva kao u prethodnim razgovorima, nadahnuto i zaljubljeno je ispredala bajku o čoveku kog je upoznala pričajući joj po deseti put kako su se sudarili, kako je sve stidljivo krenulo, kako je napredovala uz njegovu pomoć sve više i više, potom se nastavilo u zbližavanje a najslađe, valjanje među čaršavima, ostavila za kraj. Uz te detalje obe su pocrvenele i više se kikotale nego što su razgovarale. Pokazala je i nekoliko slika svoje nove ljubavi. Uglavnom nasmejani, zagrljeni ili dok razmenjuju poljubac.

– Pa, mače moje, ja sam bez teksta. Stvarno. Mislila sam da me isprva zezaš ali ovo, ovo... ja sam znači - i u pola rečenice počela da aplaudira, vrteći glavom, s izrazom lica divljenja dok se Nikolina smejala obraza crvenih kao ruža.

Maja ju je gledala i nije verovala. I u glavi ponavljala - Nije moguće, nije moguće...Te večeri su se sredile i izašle u jedan od klubova u kom su njenu drugaricu Maju očito poznavali.

Bio je savršeno mesto da se njih dve ispričaju i maksimalno opuste i zabave posle toliko godina monotonije kod Nikoline.

Nije bilo nametanja niti pozivanja tura pića i momaka koji su pokušavali da se nabace. Savršeno je proteklo to veče u kom nije zaboravila da pozove Ognjena i da razmene nežne reči uz smeh.

* * *

Petak je prošao savršeno, Nikolina je prespavala kod Maje, srdačno su se izgrlile, i u subotu prepodne se vratila kući i vreme do pred veče gotovo je protrčalo. Izvukla je svežu odeću koju je mislila da više nikad neće obući, pred ogledalom se doterala ali ne previše napadno i nametljivo jer nikada nije volela previše šminke na sebi niti je, naročito, u ovom trenutku na to previše obraćala pažnje. Sedam sati je bilo na pragu a njen stomak je goreo iznutra kao vulkan pred eksplozijom. Osećala je onu slatku nelagodnost kao da je prvi put iako se dosta oslobodila od tada, ipak joj je prijala ta euforija svaki put kada treba da se vide. Ne nije želela da izađe, ni pića, ni večere, ni klubove, ni restorane, iako je subota obično rezervisana za ta mesta. Ne! Želela je samo njega.

Nije nijednu reč rekla niti ga pozdravila kada je Ognjen otvorio vrata svog stana nakon zvona. Bacila mu se naručje razmenjujući dug i topao poljubac sa njim obgrlivši ga i rukama i nogama.