Gospođica Maćeha

7

Došla sam kući prilično kasno, druženje sa mojim roditeljima se odužilo tako da ne znam kad sam tačno zaspala ali znam da su me probudili neki glasovi. Podignem se i polako ustanem iz kreveta jer imam naviku da padnem i odmah krenem ka dnevnoj sobi.

- Vidiš? Stvari su joj i dalje ovde, nije otišla – to je bio Sem.

- Hvala Bogu, nisam videla kad se vratila kući i zabrinula sam se da su je roditelji odveli natrag – Tina je bila tužna.

Sad je tužna, a juče me prodaje za sve pare.

- Ona nije dete već samostalna žena - ističe Sem.

- Znam ali...

- Nedostajaće ti – Sem se nasmešio.

- Ona mi je jedina prijateljica.

Ooo ovo je bilo tako slatko.

- Tina znaš da će ona jednog dana otići, ovde je samo privremeno.

- Ne mora da znači.

- Kako ne mora?

- Mogao bi da je oženiš – Tina predloži i ja izbuljim oči.

- Upoznala si je na dan kad je pobegla sa venčanja, ta devojka se neće udati – kaže Sem.

Šta? Ja se neću udati.

- Odakle znaš? Možda se uda za tebe.

Vatrogasac i ja? Pa... on je seksi ali brak? Možda je mama sinoć bila u pravu.

- Ne znam odakle ti sad to.

- Tata ona je neverovatna. Nemoj mi reći da nisi primetio?

Ha! Pa naravno da sam neverovatna.

- Treba da odemo, Amelia verovatno spava.

- Da, u pravu si, mrzovoljna je kad je neko probudi.

Ja mrzovoljna? I čekaj da odgovori. Da li je primetio da sam neverovatna?

Sem i Tina više nisu ćaskali ali su izašli iz kuće. Prođem rukom kroz kosu i zapitam se se koliko je zapravo istina sve što kažu za mene. Da li sam ja osoba koja ne mari za posledice? Povređujem ljude? Nikad se neću udati? Dobro, ovo poslednje ima smisla.

. . .

Celo jutro razmišlajm o tome kako je moj život u haosu, naravno to drugi misle ali ja ne mislim tako.

- Ćao Amelija.

- Aaaa! – vrisnem i u udarim nogom o sto. Tako mi i treba kad sedim na jednu stolicu a dižen noge na drugu i još je ta stolica uvučena ispod stola.

- Jesi li dobro? – prilazi mi oprezno.

- Jesam li te upozorila da mi se ne prikradaš?

- Jesi, ali imamo posla. Obećala si da ćeš organizovati moju izložbu.

- Jesam a? – gde mi je bila pamet.

- Da, i tata će ti pomoći.

- A jel? A to što si me sinoć prodala? Prava si mala izdajica.

- Ja zaista mislim da ti imaš ogromno srce i da ćeš da mi oprostiš – rekla jen kao pokajnički.

- Aha – ništa joj ne verujem.

- Divna si – grli me kratko.

- Tata! – dreknula je i ovaj put udarim kolenom o sto.