Psychopath's love

2.

-Vau, baš je jezivo.-Monika je užasnuto zurila u TV na kome se prikazivao snimak pronađenih tela.

-A-ha. - bilo je jedino što sam mogla da izustim jer bi glas počinjao da mi drhti svaki put kada bih bacila pogled na ekran i prisetila se prošle noći.

Monika je uz uzdah isključila televizor a potom se okrenula nazad ka meni.-Jadni ljudi. Jedan je izboden na smrt. Mora da je bolelo...

Istog trenutka mi se pred očima stvorio dečko u zelenoj jakni kako nemilosrdno probada stomak tipa sa šeširem.

Stresla sam se a potom užurbano ustala. - Moram da idem.

Navukla sam svoju duksericu i zakopčala je do grla, a potom užurbano stala da navlačim patike.

-Gde ćeš? - mogla sam da čujem nezadovoljstvo u Monikinom glasu.

Znala sam da ne voli da bude sama ali isto tako sam znala da ne mogu da ostanem sa njom.

Ili sećanje na ono što se desilo sinoć ili uzburkanost u želucu. Nešto od ta dva je posredi.

-Žao mi je Mon ali... - uspravila sam se kada sam završila sa pertlanjem patika.-...preživećeš.

-Da, da... Ideš li na predavanja sutra? I pusti kosu... - zahvatila je sivu gumicu za kosu i odvezala moj visoki konjski rep, pustivši moju smeđu kosu da se poput zavese spusti niz moja leđa.

-Da, razume se da idem.

Ne bih propustila poslednja predavanja ni za šta na svetu. Slikovita i vizionarska predavanja profesora će mi najviše nedostajati.

-Ja možda ne odem.-Monika je slegnula ramenima dok me je pratila do ulaznih vrata.

-Srećno sa tim.-zakikotala sam se.

-Aha, hvala. - klimnula je, spremna da me istera napolje.

Preduhitrila sam je i sama izašla. - Vidimo se kasnije!

-Ma važi... Idem da spavam. Sinoć sam visila na telefonu celu noć. - Monika je pospano protrljala oči, protegnuvši se.

-Laku noć. - mahnula sam joj, zadobivši čudan pogled starice koja je prošla pored.

-Ćaoooo. - Monika je mahnula a potom zatvorila vrata kuće.

Krenula sam u pravcu svoje kuće, usput prebirajući po sećanjima od sinoć.

Nisam mogla da izbacim ludog dečka iz glave.

Ha... Ludi dečko.

Možda ću ga tako zvati.

Kroz glavu su mi prošle njegove tamne oči i ludački osmeh.

Sledila sam se.

Promenila sam pravac.

Ne ide mi se kući. Nemam ništa protiv topline doma ali želim da šetam.

Želim da osetim svežinu vazduha koji mi puni pluća.

Ili... Možda želim da ponovo vidim njega?

Koliko je to ludo zazvučalo u mojoj glavi.

Ali, šta ako je ludi dečko jedan od onih ljudi koji se pojavljuju samo noću?

Možda ne izlazi napolju po danu kako ne bi ukaljao svoj posao serijskog ubice?

Manula sam se toga i produžila ka parku.

Sela sam na jednu od brojnih drvenih klupica u njemu i zagledala se u daljinu.

U parku nije bilo nikoga osim mene.