MOJE OČI LAŽU #1

TREĆE POGLAVLJE

Lea Jakovljević

"Kasniš!", Dina kaže, a ja sednem za stol, "Tragedija.", promrmljam, pa izvadim cigare na stol.

"Izvolite.", kelner mi se obrati, "Ja ću ovu salatu s tunjevinom, i dajte mi produženu kafu i kolu.", kažem i on klimne, "Šta te nije sram toliko da naručiš na tuđi račun!?", podjebava Aleksa.

"Hoćeš da odradim?", pogledam Nikolaja, a on se naceri, "Hoćeš da ja tebe odradim?", vrati on. "Halo, vas dvoje, ljudi vas gledaju.", trkne me Dina.

"Niko, gdje nam je Luka?", pita Aleksa, "Čeka me u Beogradu, već mu nedostajem", Nikolaj se nasmeši.", "A Mario?", "Mara se vraća iz Italije za mesec dana, otišao malo do svojih.", slegne ramenima.

"Izvolite.", kelner spusti jelo ispred mene, a ja navalim. "Diši bre Lea.", Dina me potapša po leđima, "Beži bre, nisam jela od jučer.", kažem.

"Jel može onda šiškanje danas?", Nikolaj pita, a meni srce zaigra, "O da, da znaš samo kakvo.", kažem na glas. "Isuse Lea, prestani.", opet me Dina trkne nogom, a Nikolaj se zadovoljno osmehne.

"Vas dvoje niste normalni, majke mi.", Aleksa odmahne glavom, "A šalimo se malo, šta sad.", kažem, ma ne šalim se bre, momak me nenormalno pali. Baš me zanima kakvi su Rusi u krevetu.

Jao, kad ovako pričam, pomislili bi ljudi da samo širim noge. A nije tako, čuvam micku kao da je od zlata, majke mi.

Završim s jelom, pa zapalim cigaru i otpijem gutljaj kafe. "Lea, nemoj da nam siluješ Nikicu.", kaže Aleksa, "Važi.", promrmljam dok odgovaram mušterijama na poruke.

"Što si šutljiv?", Aleksa pita Nikolu, a on odmahne glavom, "Umoran sam nekako."

Laže bre, nešto drugo je u pitanju.

***********

Nikolaj Petrov

"Kako ćemo?", pita Lea dok uzima škare u ruke. "Ma kratko sam strane, ostavi gore nešto malo i to je to.", kažem.

"Važi.", promrmlja, pa počne da šiša, a ja je proučavam. Šta se krije ispod te divlje maske koju ima? Volim ja da se šalim s njom, ali sad sam već polako previše zainteresiran za nju da bih se šalio.

"Šefika, ja odoh.", devojka crne kose uzima tašnu sa recepcije, "Vidimo se Tami, sledeće sedmice je otvorenje, nemoj da zaboraviš.", kakvo otvorenje?

"Kakvo otvorenje?", pitam i na glas, "Otvaram još jedan salon u Beogradu.", kaže, "Ma jel? Jesam pozvan na otvorenje?", pitam je, "Naravno, četvrtak u pet popodne.", kaže.

"Adresa?", "Dve ulice niže od tvoje firme.", zagrize usnu, inače bi se počela smejati, siguran sam u to. "Jel? A kako ti znaš, devojčice, gdje je moja firma?", izvijem obrvu.

"Ne loži se bre, rekao mi Aleksa.", očisti mi četkicom lice, "Šta glumiš ti?", pitam je, pomalo grubo. Nisam htio da tako napadno zvuči. "M-molim?", promuca.

"Šta glumiš? Kakvu to masku nosiš?", nema sad nazad. "A zašto bi ti to trebao znati?", raspuše dlake fenom, pa mu očisti vrat i skine plašt, "Izvolite.", naruga se.

Ustanem se sa stolice, pa odem do recepcije, "Nisi ništa dužan, častio si ručkom.", nasmeši se. "Nisi mi odgovorila na pitanje od pre par minuta.", naslonim se na vrata lokala.

"Ne nosim masku, takva sam, kakva sam.", slegne ramenima dok čisti dlake s poda. "Hoćeš da mi odradiš onda ručkić?", pitam je, a ona se zacrveni. Znao sam, nije uopće taj tip raskalašene devojke kakvom se predstavlja.

"Praviš me nervoznom.", kaže, "Zašto?", sednem na kauč, "Sve je bilo u redu, šalili smo se, odjednom si sada ozbiljan i zajedljiv.", mrmlja sebi u bradu, ali nedovoljno tiho.

"Pa, samo hoću znati tko si.", nasmešim se da je opustim, "Ja sam devojka koju vodiš kući majci.", smeje se ona, a smejem se i ja. "Nijedna neće da uđe u moju kuću, ni za Boga."

"Jao, zašto tako govoriš?", zaključa ona salon i zapali cigaru, "Ma beži bre, neko da mi visi za vratom do kraja života.", ako se ja otvorim njoj, možda se ona otvori i meni.

"Ja sanjam o tome da imam muža i malu dečicu, kao moja Dina.", zamisli se, "Ja sanjam da sam kao Hugh Hefner, umirem okružen ženama.", zamislim se i ha.

"Prekrasno, pozlit će mi.", preokrene očima, "Jao, pa mi ćemo da pijemo kafu svaki dan kad otvoriš salon.", kažem da je razvedrim, "Radije bi pila kafu s Putinom."

"Jao, što tako pričaš?", zasmejem se, pa se ustanem s kauča i priđem joj, "Nećeš da piješ kafu samnom?", pitam je dok se guram između njenih nogu.

"Maleni, ne loži se.", nakrivi glavu da me pogleda, "Ništa drugarice, idem.", nagnem se preko nje i poljubim je u obraz dok uzimam mobilni. "Vidimo se sutra.", odmaknem se od nje, a ona me odmeri od glave do pete.

"Važi."