MOJE OČI LAŽU #1

ČETVRTO POGLAVLJE

Vratio sam se u Beograd prije 4 dana, a danas je taj famozni četvrtak kada ću da opet vidim Leu. Ne znam što me njoj toliko privlači. Kao da mi je nedostajala ovih par dana, a zapravo joj znam samo ime i prezime.

Dok se približavam radnji, čujem muziku i odmah ugledam grupicu ljudi kako se vani časte, ovo je bre žurka, a ne malo slavlje za otvorenje.

Uđem u radnju, pa pogledom tražim Leu. No ne nađem Leu, već Luku, "Šta ćeš ti ovde?", zaustavim ga u hodu. "Pozvao me Aleksa bre, šta si nadrkan.", otpili me, a ja napokon ugledam Leu i skeniram je. Uska crna haljina joj savršeno iscrtava obline, a duga plava kosa joj u valovima pada niz leđa.

"Došao si!", ugleda i ona mene, pa me zagrli, a ja zastanem. Jedine ženske osobe koje me grle u životu su nećaka i majka. "Hajde zagrli me Niko, ne brukaj me.", šapne, a ja je obgrlim oko struka i udahnem njen opojni parfem.

"Jesam rekao da ću doći?", prozborim nakon par sekundi, "Jel ti se sviđa?", odmakne se od mene, pa popravi haljinu. "Mnogo.", odmerim je, "Radnja Nikola, radnja.", odmahne glavom.

"Ma i radnja mi se sviđa.", nacerim se, a ona se nasmeši. "Dođi da te upoznam, ovo je moja Mirela, i moja Kaja.", upoznaje me s prijateljicama, a ja sam zbunjen.

"Nikolaj.", rukujem se s njima, a ništa mi nije jasno. "To su moje radnice.", značajno me pogledala, vidi da mi je neprijatno. "Jesi dobro?", ispriča se devojkama i povuče me na stranu.

"Da, da. Samo sam mislio da me upoznaješ s drugaricama.", kažem, a ona me zbunjeno pogleda, "Pa šta i da su mi drugarice? Što i jesu. Pa i ti si mi drugar.", aha, da. Zašto sam ja pomislio da je pogrešno procenila na odnos?

"Izvini, malo sam smušen danas.", slegnem ramenima, a ona klimne, "Ja sam oduševljen.", ubaci se Luka u razgovor, "Beži.", kažem mu, "A ne smetam ti kad me nazivaš za kafu dvaput dnevno?", preokrene očima.

"Be-ži.", procedim a on samo nestane, "Stvarno si prelepa večeras.", kažem Lei, a on se zarumeni, "I ti lepo izgledaš."

"Nego, hteo sam da te pitam, imaš li smeštaj ovde?", "Nemam, u hotelu sam dok ne nađem nešto. Bit ću ovde mesec, dva dok se salon ne uhoda, Tamari sam ostavila salon u Belotincu.", kaže.

"Ja imam prazan stan, u zgradi gde stanujem, ako hoćeš možeš se tamo useliti dok si ovde.", a i rado bih te imao na oku. "Ma ne mogu, previše je to.", osmehne se.

"Ma ne pričaj gluposti, ne iznajmljujem ga inače, bezveze stoji i propada.", i da ga iznajmljujem izbacio bih ljudi samo da si mi blizu.

"Ajde dobro, ali ako ti bude problema, kaži. Snaći ću se ja.", "Naći ćemo se onda sutra da ti pokažem gde i da ti dam ključ.", kažem.

"Znači ideš?", pita me, "Idem, umoran sam. Zabavi se.", o
mahnem joj, pa izađem iz radnje.

Želim je blizu. Želim je kontrolirati.

Jesam li ja normalan?

***********

"Budi se, bre!", otvorim oči, a na vratima stoji Luka, "Isuse.", promrmljam, pa zabim glavu u jastuk. "Ajde bre budalo, imaš važan sastanak, ubit će te Mario ako ne odeš.", uzme mi debil pokrivač.

"Znači da Mario ima bitan sastanak, a ne ja.", pomislim na svog najboljeg drugara koji mi verovatno u ovom trenutku planira ubistvo. Dok plovi gondolom po Veneciji i drka kurčinu.

"Hoćeš da ga zovem?", "Ma jesi lud!", ni vlastitog oca se ne bojim kao te budale. Čemu sam sve svedočio, bolje mi je da odem na taj sastanak. Ustanem se iz kreveta i odvučem se do kupatila, pa obavim higijenu i obučem se.

Zazvoni mi mobilni i ja ga brzo prislonim na uho, "M.A.R.Š NA SASTANAK!", drekne talijan, "Mrš ti stoko. Šta radiš?", pitam dok oblačim patike.

"Jedem jebene makarone već dvadeset i peti put ove sedmice. Pretvorit ću se u makaron.", žali se on, "Ja ću da te bijem što me dižeš zbog sastanka."

"A bitno mi je Niko, jebiga. Znaš da je majka loše.", A znam brate. "Čujem da si upoznao neku malu.", nastavlja Mario.

"Ma sestra od Aleksine supruge. Dobra je mala, ali znaš mene.", mrmljam dok uzimam novčanik. "Pa skrasi se više bre, nećeš zauvek da budeš lep i mlad."

"Tko mi kaže bre, žensko nisi pogledao već sedam godina.", izlazim iz stana dok Luka cupka zamnom, "Imam pametnijeg posla. Ako mi dođe, tebe ću da jebem. Odradi sastanak i javi kako je prošlo. Pusa, srećo.", prekine mi drkadžija poziv.

Mario i ja smo odrasli skupa, bliži sam s njim nego sa sopstvenim bratom. Ali sjeban je on jako, i boli me to što mu ne mogu pomoći. Taj nikada ne iskaže emociju, nikome. Grub je, samozatajan, hladan. Jebem ga u glavu glupu, ni srećan ne želi da bude.

"Pola miliona, nemoj da zaboraviš.", Luka me podsjeća dok sedamo u kola, "Kakvih pola miliona? Jel on lud?", palim kolu i bacam u prvu, "Tako je rekao, nisam ga ništa više pitao.", Luka kaže, a ja uzdahnem.

Ti Mare radi sranja, a Nikolaj će da rešava.

"Evo ti drugarice!", Luka kaže, a ja ugledam Leu koja samo što ne trči. "Lejo, gde je žurba?", zaustavim kola i spustim prozor, "Na pauzi sam, idem brzo da jedem.", nasmeši se.

"Kada si gotova?", "Oko 13.", kaže, "Dođem po tebe, pa idemo do stana.", nakezim se, "Važi.", namigne mi, mahnem joj, pa nastavim svojim putem.

"Kako je lepa breee.", Luka je odmerava, "Napred gledaj.", promrmljam, "A jel ti se sviđa Leica?", pikne me prstom u rebru, "Odbi.", kažem.

"Jel to mala osvojila tvoje mračno srčeko?", jebe Luka i ne vadi, "Sad ću da se zaletim  u stup, majke mi.", kažem.

"Nemoj bre, imam dejt naveče. Nisam ševio ima tri dana.", požali se Luka, "Nego, kakva je bila brineta jučer?", pita me. Nakon Leine radnje, završio sam u klubu s Kikijem, posle nam se pridružio i Luka. Trebao sam da produžim kući.

"Dosadna, ali morao sam da ispraznim.", slegnem ramenima. Jebiga, potreba je potreba.