HIS LUCKY GLOVES ✍️

~Osamnaesto poglavlje~

Iza Maxove drkosti, besa i užasnog bahatog ponašanja sakrivena je velika, jezivo neprijatna tajna. To ste, verujem, lako zaključili, ako ništa drugo barem pretpostavili. Nije bilo teško, mali znakovi upozorenja bili su prisutni od samog početka. Uz njihovu pomoć stvorila sam deo slike, ostatak je ostao sakriven gustim sivim dimom.
Onda se jednog dana, kada sam to najmanje očekivala, sakrivena prošlost istakla u svom punom sjaju.

Bio je petak, poprilično dosadno predveče obavijeno oblakom mira. Provodila sam ga u sobi, surfajući po internetu bez ikakvog cilja. Jedan otvoren čet, sa još tri članice, večito je iskakao na monitoru starog kompjutera. Ashley, Lexie i Debora zatrpale su ga svojim blesavim forama, svaka je imala veze sa mnom i Maxovim ispadom. Te muštre su me izazivale da sledeće večeri uradim nešto jako ludo - izađem na dejt. Njihovo provociranje zasenilo je jedno "ping", kojem se stvarno nisam nadala. Ne znam kako, al osetila sam njegovu posebnost, srce je prosto odreagovalo i ubrzalo svoj rad.

Kućica na drvetu?
Pisalo je ispod dobro poznatog imena.

Zbog te kratke poruke sve moje misli, emocije i pažnja usmerile su se kroz prozor okrenut prema dvorištu. Ispod drveta stajao je Max u svojoj punoj visini, potpuno nesvetan mog otvorenog zurenja u njegovo telo. Svojom pojavom i te noći privlačio me poput zabranjenog greha koji je imao sladak ukus. Duge, snažne noge obavila mu je tkanina farmerica. U njima njegove izdefinisane butine nisu toliko dolazile do izdražaja. Ovaj put kao da je izabrao komociju. Džins, klasične plave nijanse, blago je visio u širini uskog struka i savršeno se uklopio uz širi, sivi duks sa kapuljačom. Maxov stil bih prepoznala bilo gde jer sam redovno blenula poput obožavateljke, a to je umelo poprilično dugo trajati. Ovaj put zurila sam jer ga nisam očekivala. Uhvatio me totalno nespremnu, ali srećna kao u tom trenutku dugo nisam bila.

Kad?
Najzad, odgovorila sam.

Istog trenutka.
Odgovor je ubrzo stigao.

Zahtevajuć ton te rečenice bio je očigledan. Trebao me uzrujati, negativna energija se osetila i preko ekrana, međutim moje ushićenje je zasenilo istinu. Nedelje su prošle otkad smo se zadnji put videli, sve što sam u tom periodu od njega dobila bilo je nekoliko poruka. Priznajem da sam negde duboko u sebi najviše bila iznađena. Nisam imala ideju da piljim u reči sve dok nije stigla nova poruka.

Hoćeš li?

Kad je Max Hunter nešto trebao nije molio, nije preklinjao i čekao, zahtevao je. To je bio njegov način da mi kaže kad me treba. Ni jednom otkad ga znam nije izgovorio na glas te reči, a ipak prepoznala sam ih svaki put. Trebalo mi je dugo da shvatim kako me nesvesno tražio u najgorim trenucima. Nešto u meni vuklo ga je da me potraži i navelo da budem njegovo svetlo u preglasnoj tami.

Eto me!
Brzo sam otkucala poruku i poslala.
Bila je odraz mog dobro raspoloženja i oduševljenja.

Nakon nje prepustila sam se poletu. Prvi duks sa police završio je u mojim rukama, zatim sam se iskrala iz kuće zahvaljujući dobroj taktici i laganim koracima. To šunjanje bilo je vredno beleženja. Strategija mi je uvek ista. Iskrala bih se kroz prozor, spustila nogama na krov terase, mekim koracima došla do ruba i sišla niz merdevine.

Max me obično posmatrao sa osmehom dok poput iskusnog lopova prelazim razdaljinu do drveta. Šmekerski potez, moram priznati. Sa njim me puno puta naveo na stvari koje ne bih radila samoincijativno. Te večeri usne su mu bile ravne i čvrsto spojene, iz njegove aure širila se duboka hladnoća. Ako ćemo iskreno ne znam da li i jednu emociju imao na licu. Naravno, ništa nisam odmah primetila. Opio me način na koji drži ruke u prednjim džepovima. Stajao je kao da mu pripada ceo svet. Tako privlačan, mračan a opet pun sigurnosti i poznatog osećaja prihvaćenosti.