Crno kao Oniks (Završena) - I Knjiga

2. ARON

Adorino ponašanje bilo je tipično za devojčice njenog uzrasta. Sramežljivo se krila iza svog oca i držala ga za ruku kada god bi mogla. Dok su obedovali za stolom, Adora je jedva pojela nešto, sitno je grickala parčiće hleba i ispitivački posmatrala svaki komad hrane koji bi joj Itan stavio u tanjir. Kroz visoke prozore prostorije za obedovanje video se Grad u daljini, a buka koju je stvarao privukla je Adorinu pažnju. Čitav dan provela je u dvorištu, istraživajući i ispitivajući svet oko sebe. Garneton nije bio nimalo sličan kao Degnum. Adori se na neki način svideo, i nakon napornih sati igre utonula je u san u Itanovom naručju.

„Ovo je njena soba", šaputala je Kaina. „Možeš da je spustiš na ovom krevetu, posluga je donela mnogo igračaka jutros, nadam se da će joj se svideti, soba je još uvek zelenkaste boje, znaš ovo je bila tvoja soba kad si bio mali".

„Znam, hvala majko".

Itan je Adoru nežno spustio na krevet i ostao tu da je posmatra, toliko je podsećala na Amiliju da je to čak bilo i bolno.

„Dobro, idem ja sad a vi se odmorite, večera će biti spremna kada se probudite".

Itan je bio preumoran i iscrpljen, ali iz nekog razloga san mu nije dolazio na oči, pregršt osećanja i događaja su se smenjivali u njegovom umu i nisu mu davali mira. Nekoliko lutajućih momenata kasnije ustao je tiho da ne probudi Adoru i izašao na balkon sobe da udahne malo svežeg vazduha. Zatvorio je oči i pognuo glavu, prijao mu je poznati miris crne puzavice plamenih ruža. On iznenada otvori oči, nečije prisustvo je izazvalo nemir u njemu, on se pribra i oprezno se okrenu.

„Arone".

Prilika ispred njega nije izgledala nimalo zastrašujuće, štaviše to je bio mladić, na izgled šesnaest godina, a njegova lepota je mogla da se poistoveti sa lepotama božanstva. Ali ono što je Itana brinulo jeste ono što je taj mladić bio, a još više ga je brinulo ono po šta je on došao.

„Zdravo Itane", uzvrati mladić smeškajući se. „Vidim da si se vratio, nisam očekivao da ćeš doći tako brzo".

„Morao sam da se vratim, iskrsle su neke... neočekivane okolnosti".

"Da da kako god, nadam se da se tvoj boravak na Degnumu isplatio, ali doneo si sa sobom Mesečev Kamen zar ne?"

„Ja... nisam mogao nikako..."

„Koliko se ja sećam", prekinu ga Aron polako se približavajući Itanu. „Dogovor je bio da ja otvorim Kapiju Garnetona za tebe, a ti ćeš mi za uzvrat sa Degnuma doneti Mesečev Kamen, zar ne?"

"Da jeste, ali..."

„Ali šta Itane, znaš dobro sa kim si sklopio dogovor", zareža Aron unoseći se Itanu u facu.

„Tata... tata gde si?"

Itan i Aron se trgnuše od iznenađenja. „Ili ipak jesi doneo nešto". Aron se spretno okrenu i krenu ka sobi.

"Da se nisi usudio da je pipneš!", reče Itan preprečivši mu put, „jer ako joj samo priđeš ja ću..."

„Šta ćeš ti Itane, šta ćeš mi uraditi?", rugajući se Aron nastavi. „Dozvoli mi da te podsetim sa kim imaš posla, ja sam besmrtni čuvar Kapija Garnetona, ti Itane, meni ne možeš ništa".

„Tata?"

„Hej mila", Itan se brzo okrenu ka Adori koja je stajala na pragu balkonskih vrata. Trljajući oči od pospanosti gledala je zbunjeno ka Itanu. „Jesi li lepo spavala?"

„Jesi li ti to pričao sa nekim?", nastavi ona tražeći pogledom nekog na balkonu, ali kada se Itan okrenuo tamo nije bilo nikog. „Nisam mila, mora da si sanjala, hajdemo dole da ručamo".