Crno kao Oniks (Završena) - I Knjiga

1. SIVO KAO ČELIK

„Verujem u sve dok god se ne dokaže suprotno.

Zato verujem u vile, mitove, zmajeve.

Sve to postoji, makar postojalo samo u tvojoj glavi.

Ko ima pravo da kaže da snovi i košmari nisu stvarni,

kao što je stvarno ovo ovde i sada"

-John Adoranon-

Za mog oca.

Tvoj plamen se možda ugasio,

ali u mom srcu, on će zauvek goreti za tebe.

Itan Garnet je nepomično ležao na zemlji. Zemlja je bila vlažna i lepljiva a oštar miris trulog drveta pekao mu je nozdrve i on se iznenada probudio. Nije osećao svoje telo, oči su bile jedina stvar koju je u tom trenutku mogao da pomeri, pa čak su i one bile teške i usnule. Svet pred njegovim očima konačno je počeo da dobija boju. Gde sam? Šta ja tražim ovde? Jesam li mrtav, i ako jesam kako!? Nešto se pomerilo u njegovim rukama i on se od iznenađenja trgao. Tu u njegovom naručju nešto je ležalo, šćućureno i usnulo. To je devojka!, um mu je objasnio. Pramenovi njene crne kose slivali su se preko njegovih prstiju i ulivali se u blatnjavu reku koju su oblaci upravo poslali. To je bila česta pojava, ovde u Garnetonu.

Otkud ona tu u njegovom naručju? Da li se samo našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Ne, nije se činilo tako. Ipak, bila mu je poznata, devojka u njegovom naručju, kapi kiše kvasile su joj obraze, a njene malene blede usne su drhtale, bilo je veoma hladno, Itan je to sada primetio. Znao je on ko je ona, dobro je znao ali nije mogao da poveže slike sa mislima. Prigrlio ju je bliže sebi, da je zagreje i onda dobro osmotrio okolinu.

Itan se nalazio na čistini, njegove oči su se naprezale kako bi razaznale obrise okoline, drveće, trulo i oronulo, govorilo mu je da se nalazi u nekoj šumi. U daljini, planine su se vešto skrivale iza magle. Itanu je taj prizor delovao nestvarno, čak preteći. Kada je malo bolje fokusirao vid shvatio je da ova magla nije neka sasvim obična pojava, pomerala se, zapravo se slivala sa planina i stremila pravo na njega, gutajući sve pred sobom. Začulo se neko krckanje, a zvuk koji se javio par sekundi nakon toga sledio mu je krv u žilama, kao da mu nije bilo već dovoljno hladno.

*Sindorije! zazvonilo je u njegovoj glavi i bez ikakvog upozorenja bujica sećanja se slila pravo u njegov izgubljeni um. Više nije bio na Degnumu, ispunio ga je bes i razočarenje, mržnja i očaj. Stresao se, krv u njegovim venama je sada kipela, um je žudeo za osvetom i to je bilo najjače osećanje koje se ikada probudilo u njemu, jače čak i od ljubavi. Krici iz magle su se preteći približavali, a nejasni obrisi uzdizali iz nje, i on je znao da mora da uradi sve što je u njegovoj moći da zaštiti devojku u svom naručju. Znao je u kom pravcu treba da beži, napravio je jedan korak i kolena su ga izdala, u glavi mu je sevalo i slika pred očima je počela ponovo da se muti. Odvešće je na sigurno, štitiće je svojim životom, makar mu to bilo poslednje što će uraditi.

Obris Garneton zamka se jasno video u daljini. Kako je Itan trčao ka njemu postajao je sve jasniji. Izgledao je isto onako kakvog ga je pamtio, obložen crnim kamenim pločama. Kule zamka vinule su se do samog neba, kroz velike lučne prozore isijavala je crvena svetlost, a crna puzavica nežno je grlila zidove zamka. Iako je bio daleko Itan je mogao da vidi plodove plamene ruže kako vise sa nje. Kako se približavao Zamku šuma je postajala ređa, a put pred njim jasniji, stopala su ga pekla i u glavi mu je kipelo. Još samo malo, još samo malo. I brže nego što se nadao, našao se ispred samog zamka. Izrađene od kovanog gvožđa, pred njim su se poput samih planina izdizale Istočne kapije zamka. Itan nikada nije bio srećniji što je stigao kući.