Nikoga nije bilo osim tebe. Sve je mirisalo na hladnoću i moje drhtave ruke tražile su toplinu tvojih obraza i dzepove u tvojim dlanovima. Sve je oko nas bilo belo i sve nam se činilo tako tiho i tužno. A naša lica opraštala su se od nas samih, patila za početkom, odugovlačila kraj. I kada se svet raspadao znali smo jedno drugom da stvorimo raj. Voleli smo ono između nas što se zapali i razgori, što plane toliko jako da boli, i bili smo spremni na sve, pa čak i da održimo tu vatru, samo da bi u naše živote uneli još malo ljubavi. Ali napolju je bilo previše hladno, pa smo i sami znali da je to kraj.
za djurdju, i za njenu priču
