ZABORAVLJENA( Završena)

Zaboravljena

Žanr: Fantasy, Romance

U davna vreme dok su zemljom još hodili bogovi i njihova deca, nastala je jedna legenda pod okriljem noći. Stvorili su je oni koji su pratili svoje gospodare, zapisujući svaki njihov korak, reč i delo. Priča koju su mnogi zaboravili, nastala je u tišini, a zaboravljena je isto tako. Samo oni koji su nastavili da hodaju planetom i prenose razne pripovedi iz starih vremena kako bi ih zaštitili od zaborava, znali su za nju, onu čija duša luta vekovima, a telo spava, zamrznuto u vremenu.

Nedavno sam imala priliku da čujem magičnu priču od prosedog starca, čije su drhtave noge neumorno hrlile napred. Čije su mršave ruke čvrsto držale štap dok ga je njegova nesalomiva volja gurala sve dalje i dalje, ne bi li ispunio svoj cilj da za svog života ispriča svaku legendu i tako prenese na sledeću generaciju.

Pažljivo sam slušala o boginji šume koja je svojom lepotom očarala mnogo. Njena dobrota nije znala za granice, te je uvek pomagala seljanima i dobronamernim putnicima koji bi se izgubili u tami najdubljih delova šume. Njenom glasu nisu mogle da pariraju ni najtalentovanije ptice koje su tu našle svoj dom. Kada bi sunce osvajalo noć i ponosno podizalo svoje tople zlatne zrake, ona je uz posebnu pesmu dočekivala nov dan, zaželevši svakom biću sreću. Kada bi vitez u srebrnom oklopu istupio da stražari na beskrajnoj tmini isprskanoj biserima, ona bi pevala najlepšu uspavanku i tako razvejala loše misli i tugu njenih voljenih.

Bila je nežnog srca, čija je duša isijavala nevinom ljubavlju. Ipak, nešto tako čisto i divno nikada ne može ostati neukaljano. Zvala sam Felona i živela je od ljudskih i životinjskih osećanja sreće, ljubavi i vere da nada postoji. Njenim teškim radom je uspevala da svi budu ispunjeni i zadovoljni sobom i svojim životom, ali tamo gde postoji svetlo, jednom mora doći tama.

Vitezovi kraljevstva Džirden su načuli priču o boginji koja voli ljude, ne verujući u nju i njene dobre namere, napali su obližnja sela kako bi stanovnicima pokazali da njihova Boginja ne postoji. Kuće su gorele, žene su vrištale, a deca su plakala. Reke krvi su tekle prljajući svetu zemlju kojom je vladala, zagadili su reke i ubili nevine.

Felona je bila boginja šume i njene moći kao ni zakletva bogova joj nisu dozvoljavali da se meša. Nemoćno je gleda svoje voljene kako umiru dok su im se krokodilske suze u potocima slivale niz prljava lica, i sve vreme recitujući molitvu koja je glatko klizila s njihovih drhtavih usana. Strah i bespomoćje je kidalo Felonu iznutra.

A onda, jedno po jedno, krenulo je da kune boginju. Prezirali su je, a najviše sebe što su ikada dozvolili da veruju u prastaje bapske priče, u to da ih ona voli i da će ih uvek zaštititi od skrivenog zla u ljudskim srcima. Tama koja je vladala njihovim umom je nagrizala njeno nevino srce, čineći ga izopačenim. Nije trebalo dugo, i posle dva dana, Felona je sedela u tami obližnje pećine boreći se sa unutrašnjim glasovima, praćena grehovima njene nemoći.

Kletve su bivale sve ćešće i skoro više niko nije verovao u nju i njenu sada već lažnu dobrotu. Izgubljenih misli i dalekog pogleda, posnatrala je nemilosrdne videzove kako se goste tuđom hranom i ženama, dok su krvnički ubijali svakog ko bi im se usprotivio. Želela je da vrišti sve dok ne ostane bez glasa, dok je glasne žice ne izdaju i dok ne ostane bez daha, želela je. Toliko je želela da izbaci glas žalosti iz sebe, ali je bilo kasno za bilo kakvo pokajanje. Odustala je od sebe i svoje ljubavi. Od dobrote u koju je verovala i naroda za koji je živela.

Poslednji delić nade se ugasio poput vatre, čiji se žar istinski borio da ga održi, ali kada nemas da mu ponudiš razlog zbog kojeg bi nastavio da isijava toplom svetlošću, ne možeš da očekuješ ništa sem da padne u zaborav.Tama je konačno osvojila poslednji delić njene duše ostavljajući praznu ljušturu iza svoje proždrljivosti, dok je trula duša, uprljana ljuskom zlobom, preovladavala njenom spoljašnjošću. Nekada zelena kosa poput prolećne trave je postala crnja i od samog katrana. Bleda koža, poput kozjeg mleka, poprimila je sivu nijansu olujnih oblaka. Oči boje letnjeg neba su izgubije sjaj dok su bivale sve tamnije, tamnije čak i od njene duše. Oštri očnjaci su probijali taknu kožu, a crna krv se slivala niz njene usne. Njen glas koji su svi voleli, grebao je sagovornikove uši terajući ga da poludi.