Mera

~Silovatelji ne trebaju živeti, oni zaslužuju da večno gore u oholom plamenu Pakla.~

Srebrni mesec je sijao visoko na mračnom nebu, dok su oko njega plesale srebrne zvezde. Beli konj je jurio kroz široke, prostrane livade, dok se na njegovim leđima nalazila izgladnela devojka čije telo je bilo prekriveno ogrtačem, koji je bio iste boje, kao i beskrajno nebo iznad njihovih glava. Kopita njenog konja, su brzinom svetlosti jurila kroz livadu, dok su se približavali starom srednjovekovnom selu, čiji su stanovnici odavno potonuli u snove. Zaustavila se ispred slomljene drvene kapije i zaputila se prema mračnim ulicama sela. Njene oči boje meda, gledale su prema jednoj kući, koja joj je delovala veoma primamljivo. Kuća, kojoj može naneti samo zlo.

„Ova kuća deluje primamljivo, Pascale", rekla je zlobnim šapatom svom snežno belom konju. „Hajde da pokucamo na njena drvena vrata."

Sišla je sa leđa svog belog pastuva, i sporim koracima krenula prema vratima. Skupila je šaku, a potom njom pokucala na drvena vrata stare porodične kuće. Nemo je gledala u vrata, nestrpljivo čekajući da se ona otvore. Ubrzo potom, začula je škriput koraka, i ulazna vrata kuće se naglo otvoriše. Svetlost koja je dopirala iz unutrašnjosti, zaslepela je devojku pod crnim ogrtačom.

Čovek guste plave kose, ljutitim pogledom odmeri devojku pod crnim plaštom, koja mu je u sred noći pokucala na vrata „Ko si ti? I šta radiš u gluvo doba noći, ispred mojih vrata?! Ne primamo skitnice! Beži odavde!"

„Molim Vas, dobri gospodine ja sam došla iz daleka. Proputovala sam brda i gore. Veoma sam iscrpljena, ako bi ste mogli, samo na jednu noć da me pustite da ostanem pod Vašim svetim krovom, biću Vam veoma zahvalna. Bog će videti Vašu dobrotu, i nagradiće Vas za to što se pružili ruku sirotoj devojci", govorila je misteriozna devojka staloženim glasom, snažno moleći u sebi da je dobri gospodine pusti u svoje utočište mira i harmonije.

„Dobro", reče čovek skupljajući obrve iznad svojih očiju. „Ali, samo večeras, devojko! I nemoj da mi praviš probleme. Da li je to jasno?"

„Naravno!", Devojka snažno klimnu glavom. „Hvala Vam, dobri gospodine."

Čovek se sklonio sa vrata, pustivši misterioznu devojku da uđe u njegovu kuću. Čim je osetila toplotu na svojoj koži, zbacila je crni ogrtač sa sebe. Njena dugačka crna kosa, neukrotivo je lepršala dok je rukom prolazila kroz njene guste pramenove.

„Izvinite gospođice, smem li Vam znati ime?", Tiho ju je upitao čovek, a ona se okrenula prema njemu i spojila svoje žute oči, sa njegovim šumsko zelenim.

„Mera", odgovori ona. „Mera Morte."

„Drago mi je što se upoznajemo Mera. Ja se zovem Teodorik, ali slobodno me možeš zvati Teo", predstavi se čovek smešeći se svo vreme.

„Teodorik..." Tiho šapnu devojka, trudeći se da zapamti ime njene sledeće žrtve. „Drago mi je što se upoznajemo, Teo. Da li bi bio ljubazan da mi daš nešto da pojedem? Umirem od gladi" , snažno se uhvati rukom za stomak, na šta se Teo samo ljubazno nasmešio.

„Spremiću ti nešto da pojedeš", reče on, i uputi se prema kuhinji na drugom kraju njegove kuće.

„Hvala ti."

Nakon što se Teo uputio prema kuhinji, Mera je ostala sama da razgleda zidove njegove kuće, na kojim su visile različite slike devojaka, dečaka i devojčice, koje su opkoljavali zlatni ramovi. Koji su držali uspomene da ne pobegnu, kao kavezi životinje. Mera je prišla tamno braon komodi, koja je bila prekrivena debelim slojem prašine, kao da čovek veoma dugo nije čisto svoj dom. Uzela je sa nje sliku jednog dečaka i dobro se zagledala u nju. Svetlo smeđa kosa, padala mu je poput kiše preko staklenih očiju, boje najfinijeg smaragda. Devojci je ovaj dečak bio od nekud poznat, a kada je ugledala ugravirano ime ispod slike, shvatila je da je to...