LOŠI PUTEVI

I.

Bio je to samo još jedan regularan dan sa već uobičajnom dnevnom rutinom. Kao i uvek, sipao sam sebi sok od pomorandže u čašu i pripremio se da odgledam novu epizodu Slagalice. Pre početka emitovanja imam tu naviku da zamišljam kako sedim na poziciji plavog takmičara i pobeđujem protivnike jednog po jednog.

-"Zovem se Filip Perović, imam četrnaest godina. Ja sam najmlađji učesnik vašeg omiljenog porodičnog kviza."

Govorio sam publici u svojoj fantaziji.

-"Juče sam našao reč od deset slova za sedamnaest sekundi."

-"To i nije neki rezultat za budućeg šampiona."

Polutiho sam se zakikotao i shvatio da opet pričam sam sa sobom.
Da budem iskren, to nije ništa novo. Često je bilo situacija da bukvalno počnem da se prepirem i razmenjujem argumente sa samim sobom. Nije da nisam imao prijatelje sa kojima bih to mogao, jednostavno, smatrao sam da nisu dovoljno zreli, a ni pametni. Oduvek sam smatrao da sam bolji od svojih vršnjaka. Ta neka, preterana arogancija me je mnogo puta uvalila u probleme, ali boleo me je kurac, jer sam tuđa mišljenja uvek smatrao bezvrednim.
Po završetku epizode, ugasio sam TV i odvukao se do sobe. Bilo je tek 19:20, keva i ćale su se vraćali sa posla tek za tri sata. Do tada sam mogao da igram svoju omiljenu igru bez ometanja, ali nešto drugo, neki drugi faktor prouzrokovao mi je napad euforije.

-"Jebem ti lebarnik, pa počelo je leto!"

Uzviknuo sam uzbuđeno.
Do tada sam potpuno smetnuo sa uma činjenicu da je dvadeseti jun i da je škola završena.
Dok mi se uključivao komp razmišljao sam o letu, ortacima pa čak pomalo, iako me je sramota da priznam, o devojkama.
Devojke su priča za sebe, pogotovo ove u mom uzrastu.
Nisu me toliko privlačile zato što je njihovo ponašanje vrlo neprikladno i neuobičajeno, a možda i zato što su me činile vrlo nervoznim kada su obitavale u mojoj blizini. Kada bi samo mogle da razgovaraju normalno bez suvišnih vrisaka i međusobnog šaputanja...Dobro, ne sve, ali kada bi samo ona to mogla. Ona. Kristina iz osmog-dva. Sve bi bilo toliko jednostavnije. Kristina sa dugačkom crnom kosom i blistavim osmehom, privukla mi je pažnju u toku jednog odmora. I od tada...

*BZZZ* *BZZZ*

Razmišljanje mi je prekinulo vibriranje mobilnog telefona. Poruka od keve.

"Tata i ja ćemo doći malo kasnije, gužva na poslu, znaš kako je.
Jedi šta nadješ u frižideru, ljubim te. Pozz"

Opet ostaju do kasno. Ništa novo. Moji roditelji poseduju piceriju i vrlo dobro zarađuju. Ali upravo zbog tog ostajanja do kasno, ja sam ostao uskraćen za bar jednog mlađeg burazera ili makar sestru. Nikada nisu kod kuće, po ceo dan provedu u piceriji, onda dođu kasno umorni i odmah idu na spavanje. Tako da je i vreme koje provode sa mnom limitirano. Ranije sam sa ćaletom često odlazio na obližnju reku da pecamo. Ali kako je picerija rasla, tako se vreme koje smo provodili zajedno, smanjivalo. Sećam se jednom...

*BZZZ* *BZZZ*

Još jedna poruka.

"Bajo gasi kanter oblači ne ku trešu i dođido klupice brzoo bre"

To je Marko, moj najbolji ortak, primetićete da mu pravopis nije jača strana, ali daleko od toga da je glup.

"Gde gori?!"

*BZZZ* *BZZZ*

"Gore će ti u bulji smrad onjo
Dare kašika nasje pozvao da duva mo travu sa njime i njeg ovim ortacima!!1"

Duvanje?! Pa jebemu lebarnik, on je poludeo. Do sada, samo sam par puta pušio neke pljuge koje smo Marko i ja ukrali njegovom ćaletu. Ali ovo je potpuno nov nivo. Nema jebene šanse. Krenuo sam da kucam poruku u kojoj ga šaljem tamo gde sunce ne sija, ali ubrzo primećujem jedan detalj koji mi je promakao pri prvom čitanju poruke.
Dare kašika.
Legenda mog kraja. Čovek koga poštuju, ali i koga se u isto vreme, svi plaše. Dosta je stariji od nas. Ima možda dvadeset i pet godina. Ne znam puno o njemu, ali kada god bih ga video na školskom ili negde u kraju. Izgledao je vrlo opušteno, nezainteresovano i prokleto mnogo kul.
Brišem poruku koju sam počeo, misli su mi već na nekom sedmom mestu. Gotovo mehanički pišem jednu jedinu reč.

"Letim!"