LOŠI PUTEVI

II.

Trčim. Izgledam nezainteresovano, ali po glavi mi se vrzmaju milioni različitih misli i pitanja. Zašto nas je pobogu, Dare kašika zvao da duvamo? Da li će provaliti da to nikada pre nismo radili? Kako ćemo se osećati? Zašto uopšte to radimo?
Mnogo pitanja. Možda bih i mogao da odgovorim na neka od njih, ali već sam stigao do parkića gde je bila dogovorena lokacija za nalaženje i nisam imao vremena da se mučim sa tim. Klupica je bila prazna, osim mene i neke mačke u žbunu, nije bilo nikoga. Odlučio sam da sednem i sačekam malo. Mare me je sigurno opet sprdao. Jao, jebemu lebarnik, zašto uvek nasednem na njegove fore? Sedeo sam tako u tišini posmatrajući onu mačku, već spreman da krenem kući kada me je presekao prodoran zvižduk iz pravca one šumice gde sam toliko puta igrao žmurke kao dete. Ugledao sam Marka sa još dva starija momka, bili su bar za glavu ipo viši od njega. Krenuo sam polako prema njima. Mršaviji od te dvojce je nervozno cupkao, pokazivao mi je da požurim agresivnim pokretima ruke. Ubrzao sam korak, fokusirajući pogled na ovog drugog. Gledao je, kroz mene, zamišljen. Šaka mu se polako spustila do pederuše iz koje je izvukao neke papiriće i malenu kesicu u kojoj se nalazilo, meni nešto nepoznato. Pozdravio sam se sa Markom i nastavio da buljim u Dareta. Moje razmišljanje je prekinuo oštar bol u predelu rebara.
Marko me je udario i privukao sebi, obraćajući mi se vrlo tiho.

-"Ovaj mršavi je Jova Tvor, Dareta znaš."

-"Bajo, zašto se Jova trese ovoliko? I zašto su baš NAS pozvali da duvamo sa njima?"

-"Jova je, kako se to zove jebote, treba mu droga da bi živeo. Kada je nema, loše mu je."

Prošli su me žmarci. Kako je moguće da budeš u takvom stanju da ne možeš da živiš bez droge? Ne zanima me kada bolje razmislim, njegov život, neka živi kako hoće.
Sada su se Dare i Jova jako približili jedan drugom, uspeo sam samo da primetim kako jedan od njih lomi pljugu i duvan prosipa na onaj papirić.

-"Dare je čuo za ono što smo pretukli one retarde iz Mašinske, i hoće da nas proveri pre nego što nam da neki zadatak. Samo budi kul i molim te, nemoj da nam zasereš ovo. Možemo mnogo da se uzdignemo u očima starijih glava ako uradimo sve kako treba."

Očekivano. Poštovanje. Sve ovo radimo da bi zadobili isto. Trebao sam da pretpostavim.
Ponovo sam pogledao ka ovoj dvojci, Jova je lizao onaj papirić, znao sam da je džoint skoro gotov.

-"Kakav zadatak?"

Umesto Marka, odgovorio mi je Dare koji mi se neprimetno približio na samo pola metra.

-"Čuo sam mnogo dobrih stvari o tebi, Peroviću. Inteligentan, snalažljiv, a Boga mi, i dosta jak za svoje godine. Jovi i meni ponekad treba pomoć oko ove sitne prodaje. Pa ono, ako se ti i tvoj ortak udružite kako umete možete da nam pomognete i plus zaradite neki dinar.
Šta kažeš?"

Vreme kao da je stalo.
Mozak mi je radio trista na sat. Pokušavao je da obradi sve ove informacije. Jova je držao džoint u ruci, igrajući se nervozno sa upaljačem. Mare me je prostrelio pogledom koji sam vrlo dobro znao. Ako ne odgovorim kako on želi, ubiće Boga u meni. Daretova faca je još uvek bila ista, ravnodušna. I dalje je bio zamišljen, očni kapci su mu bili polu spušteni, ali oči sam mogao vrlo jasno da mu vidim. Zagledao sam se u njih. U tim sivim očima je bilo nešto, nešto što sam ceo život želeo. Nešto što me je nateralo da odlučim. Ogromno, neobjašnjivo, samopouzdanje. Prosto je isijavalo iz njih. Stresao sam se, shvatajući da su mi usta širom otvorena. Progutao sam pljuvačku i odgovorio mu vrlo razgovetno. Kao da sam tu rečenicu znao od trenutka kada mi se obratio.

-"Šta god ti treba. Tu smo!"

Osmehnuo se misteriozno.

-"Odlično."

Okrenuo se ka Maretu, pa ka Jovi i dodao.

-"Hoćemo li da zavarimo u to ime?"