Moj hrabri vojnik

2. Deo

-Astra POV-
Šetala sam tako po Vojnom polju kao da je livada puna cveća. Pa vala za mene u jeste. Ali glavni razlog moje šetnje nije uživanje nego traženje njega. Tražila sam ga pogledom kod svih tih ranjenih vojnika koji su se smejali i pili. Čak mi ni ime ne znam a on me očarao. Nakon pola sata šetnje našla sam ga. Sedeo je sa svojim, koliko ja vidim, prijateljima i smejao se dok mu je ona rana na ruci, prekrivena papirom, krvarila. Prišla sam mu i iznenađenje na njegovom licu kad me je video mislim da neću zaboraviti nikada.
-"Izvinite što vas prekidam ali ruka vam krvari još uvek"
-"A to, ma šta bre, imao sam i gore rane"
-"To ne znam, ali znam da je moja dužnost da vas previjem tako da ako vam nije problem da sklonite te papire sa rane"
-"Kako ti kažeš"
Skinuo je krvavo crvene papire a ja sam uzela alkohol i gazu i počela da ga previjam. Moram priznati da sam u 2 minuta minimum 200 puta htela da ga pogledam u njegove jarko plave oči. Nakon što sam ga previla pokupila sam stvari i otišla.
-Zayn POV-
Sedeo sam sa najboljim prijateljima i zezao se dok mi ona nije prišla. Devojka sa očima boje kestena koje su me očarale kad sam ih prvi put video. Prošla mi je i tražila da me previje. U početku sam odbija jer sam hteo što duže da je gledam ali sam na kraju pustio. Previjala me tako nežno, kao da sam od stakla. Na dodir njenih umorni ruku moje telo se naježilo. Nakon 2 minuta pokupila je stvari i otišla bez reči. Ona jeste možda svima ostalima samo medicinska sestra ali je meni neko koga želim da vidim svaki dan, po ceo dan. Neko koga prvog želim da vidim ujutru kad se probudim i zadnjeg  uveče kad zaspim. Astra se zove. Kao zvezda. Ali tu i nema greške. Ona jeste najlepša zvezda koja postoji i ta zvezda će biti moja. Ako ne sad, onda onda prvi sledeći put kad je vidim. Ali će biti moja sigurno.