Preobražaj

Priča koja počinje sahranom

Malo je falilo da počnem još jednu knjigu pričom o sahrani. 

Ali, nisam. 

Umesto toga, zapitala sam se zašto su one toliko važne u našim životima, kada nečijem životu dođe kraj. Shvatila sam da osim toga što izgubimo nekog dragog, samo to stajanje nad iskopanom rupom u zemlji, sam taj miris smrti koji zapahne nozdrve, podseti nas na prolaznost. Jednoga dana, i mi ćemo se naći tu.

A onda, kada do tog suočenja sa bolnom istinom dođe, nastavljamo dalje da koračamo kroz život kao da ga nikad nije ni bilo - do sledeće sahrane, pa sve tako dok ne dođe red na nas. I pošto tako činimo, nastavljamo da se pravimo da su svakojake budalaštine od izuzetnog životnog značaja i to nam okupira svu pažnju, u toj meri da briga i strah postanu važniji od nas samih.

Mnogo puta sam gubila bliske, drage ljude. I sa svakim od njih, otišao je i deo mene. 

Ali, isto tako sa zakopavanjem onog starog i dotrajalog, u meni se rađalo nešto novo i drugačije. 

Ukoliko ste čitali moju životnu ispovest, autobiografsku knjigu "Suze peku samo prvi put", onda znate da mi je  sa tatinim odlaskom otišao i čitav sistem dotašnjeg verovanja. Takoreći, sistem se urušio. Šta to u praksi znači? Ljudi kojima sam verovala su me izdali, oni koji su bili ljubazni su me pokrali, a oni koji su uvek bili tu, napustili su me. Jednostavno, ceo svet mi se okrenuo natraške i sve što je do tada važilo, prestalo je da važi. 

Neki kažu da su ćerke posebno vezane za očeve, pa neka bude i da je to razlog što sam se tada tako osećala. 

Dakle, ukoliko ste čitali tu knjigu, onda ste verovatno lili suze zajedno sa mnom. 

Ovu knjigu ne pišem da bismo zajedno plakali, već želim da vam ugrejem dušu i ulijem nadu - da ljubav i lepo još uvek postoje. Naravno, ako verujete.

A ja sam verovala i kada to uopšte nije izgledalo tako.

©Jelena Stefanović