Elementi života

-Poglavlje 3-

Skočila sam na ogradu stepenica i spuštala se, pri dnu sam naletela na služavku koja me izgleda nije videla jer je išla svojim putem sa sve ogromnim poslužavnikom na kom je čokoladna torta...Njam čokoladna torta... BUM!

Padosmo i služavka i ja, a čokoladna torta je...ah gde je završila?

,,TIANA!!"

Pa eto mi ga odgovor...

Bolje da zbrišem pre nego što me uhva a a a ajojjj.

Povukla me je za kosu i ja sam se sručila na pod. A ona se nadnosila nada mnom...

,,Sad ćeš mi platiti za to!", rekla je maćeha

,,Čekaj pre nego što me povrediš, sačekaj da ti nešto kažem"

,,Upravu si bolje reci sad jer kad završim sa tobom nećeš moći da pričaš!"

Pa super...Ako sam nekad trebala da budem brza to je sad.

,,Pa ništa loše nisam uradila'', rekla sam polako ustajući, brzo sam zgrabila maćehin štap koji koristi da me tuče i kukastim delom je povukla za nogu i ona se sruši na pod uz jauk, prišla sam joj i prstom pokupila deo torte sa njene haljine i rekla:

,,Pa sad si bar manje ljuta, a više slatka''

I uz to sam protrčala kroz vrata usput uzimajući ranac za školu. Čula sam je kako me proklinje i samo se nasmejala na to.

Ispred kapije me je čekao Tomas, kao i uvek. Znam Toma otkad znam za sebe...Ne ustvari njega znam duže...I pre nego što sam znala za sebe znala sam ko je on...

Pre nego što sam znala da imam braon oči, znala sam da on ima zelene. Prelepe zelene oči koje su boje trave.

,,Hej T'', reče Tom

,,Hej T'', odgovorila sam kao po običaju

To je naša interna fora zovemo jedno drugo T jer nam imena počinju sa T(bravo Tiana mislim da je to bilo očigledno)

Taman kad sam zaključala kapiju maćeha je izletela iz kuće i kunem se ako para može da izlazi iz uši onda iz njenih izlazi dim.

,,Kreći!!'', rekla sam vukući Toma

Njemu nije trebalo dvaput reći, jer je jurnuo niz ulicu brže nego ikada.

Školski autobus je bio 200m iza nas, a stanica je bila 100m ispred.

,,Nećemo stići!", Tom reče

I znala sam da je upravu, ali niko meni ne govori NE MOŽEŠ USPETI.

Osvrnula sam se oko sebe da vidim ima li nešto što može zaustaviti autobus po mogućstvu bez uništavanja autobusa.

Taman sam htela da odustanem kad sam videla onu stvar na banderi koju pešaci kliknu kada žele da se uključi crveno na semaforu za automobile, kako bi prešli.

Udarila sam to dugme toliko jako da sam mislila da sam ga slomila... Autobus je bio jako blizu pešačkog, ali se semafor još nije upalio. Prešao je pešački i moje nade su potonule, ali ne i duh, ne plamiram da ne uspem...Trčala sam i odjednom je Tom prestao da trči tako naglo da sam ja zamalo pala dok sam pokušavala da se zaustavim.

,,Ajde T uspećemo" prodahtala sam

,,Nema šanse, počni da smišljaš isgovor za Džonsonovu..."

Ali ja nisam htela da odustanem, ali isto tako nisam htela da ga ostavim...To nije fer odjednom sam postala jako besna na sve!

Na ljutu maćehu, na Toma što je odustao, na glupi autobus koji je krenuo ranije nego što bi trebalo...glupi autobus! Zašto ne bi samo STAO?!

STANI GLUPI AUTOBUSU!!

I kao da me je čuo autobus je stao tako naglo kao da je udario u nešto ali ispred njega nije bilo ničega...Vozač je izašao da vidi šta se za ime sveta desilo. I ja sam u tom trenu uhvatila Toma za ruku i potrčala.

Dok je vozač gledao prednji deo autobusa mi smo se ušunjali pozadi.

,,Rekoh ti da ćemo stići", uzdanuh duboko

,,Iskreno T jel imaš ti nekog anđeo čuvara za kog mi nisi rekla?"

Na to sam mogla samo da se nasmejem, ali je taj smeh bio hrapav ne zbog umora već zbog straha od toga da ako je nešto bilo to vervoatno nije bio anđeo čuvar...

Ušli smo i seli na jedina slobodna mesta u autobusu i vozač je posle par trenutaka ušao(pošto očigledno nije našao uzrok naglog stajanja).

Tako da smo krenuli, a ja sam se sve vreme osmehivala Tomu jer sam bila u pravu...