Odbačeni

Potera

Trčao sam, dok su iza mene jurila besna kola, škripa guma je izazvala jezu u mojim kostima, ili je to bila samo hladnoća? Ljudi koji sebe nazivaju pripadnicima vlasti, policije bolje receno, imali su me na nišanu. Celo vreme sam mislio na toplo utočište, sa hranom, vodom, vatrom u kaminu. Sakrio sam se iza drveta, baš kada se začuo pucanj iz pištolja, otkucaji srca u tom trenutku, znojnio telo iza debelih slojeva odeće, telo mi je varilaro po klizavom snegu, okrenuo sam se, nedaleko od mene je ležao čovek, pogođen u lobanju, gledao sam nepomično krv koja teče od lobanje i kvari lepotu prirode, lepotu mog doma. Iza mene su se čuli glasovi policije.
" Ni makac dalje! Ruke iza leđa!" Rekao je jedan od njih mom kolegi, nastavio sam da trčim u smeru kazaljke na satu. Sapleo sam se o sopstvenu nogu, ovako mokar sam se odaljavao of njih, kada malo bolje razmislim većina nas umre u poterama, ali zašto se ja izvučem? Ja koji nemam nigde ikoga? Zar samo vuci samotnjaci prežive? Jedan mi je bio baš blizu, izvadio sam nož iz džepa i ukližao mu u noge, sneg koji se odvajao od zemlje pri udaru tela o tlo, bio je prelep, razmišljao sam o tome dok sam bez saosećajno zabadao oštar metal o toplo telo čoveka. Nastavio sam da trčim, i trčim. Pred mojim očima se ukazala slika divne padine, lep ravan prostor. Samo jedan breg me deli od toga. Zatrčao sam se niz breg, izglancano drvo na čizmama je glatko klizilo. Okrenuo sam se polako, ne nasilno, ne naglo. Posmatrao me je, odmahnuo je rukom u znak pozdrava i otišao, vratio se među hrpu ljudi koji ne razmišljaju sopstvenom glavom. Skotrljao sam se do zaleđene reke, upirao nogom o sneg, klizao ka napred, uvek sam gledao samo napred, žalim zbog toga to nije nešto što možeš da promeniš. Led je polako pucao pod mojim nogama, podsecao je na dobro zapaljenu vatru založenu suvim drvetom. Na kraju reke sam se bacio na pod, uzdihan, uplašen, leden poput prizora pred mojim očima. Osetio sam ranac koji vuču ruke mrtvih prijatelja i govore.
"Zašto mi? Žašto mi sa porodicama? a ti? Umri! Niko te ne želi! Da samo nije tebe ja bih-"
Udario sam si šamar, bolelo je. Ustao sam i nastavio da hodam dalje, još dublje u planine, gde ću biti sam. Hodao sam dugo, kad se desno od mene ukazala šupljina u steni, moje prenoćište. Kamenje je bilo isuviše klizavo za samo ručno penjanje. Izvadio sam iz ranca kuku i bacao je tako nekih 20 puta sve dok nije zakacila za jedan kamen, vukao sam jako. Čini mi se da je bezbedno, uhvatio sam desnom rukom konopac a levom nogom stao o stenu, i tako ritmički došao do gore. Nisam imao ni drva za vatru, ni volje da se opet spuštam dole, protrljao sam snegom zalepljene čizme i oslonio se o hladnu stenu, gledao sam u zalazak sunca i drveće koje izgleda prestrašeno kad padne mrak. Sutradan nisam mogao da primetim prste na nogama, kao da sam umesto nosa imao ledenicu a umesto prstiju dva mala štapića. Prišao sam ivici i pogledao na dole kuka je idalje obešena o kamen, okrenuo sam se i krenuo ka pećini, a onda sam se vratio, isuviše je naravno kako bih bez svetla zakoračio unutra. U rancu nisam imao mnogo stvari samo suv hleb i mesni narezak spakovan pre nedelju dana. Vrše eksperimente nad nama a onda nad puste da odemo i proganjaju nas, sve je bilo lepo pre 4godine, mirno. Spustio sam se dole i vratio kuku u ranac, da tražim ostale pripadnike eksperimenta ili da idem sam? Glas u glavi se ponovo oglasio.
"Idi, nevolja si! Odlazi odavde!"
Odgovor je jasan, nastavio sam sam da tražim hranu a posle toga i mesto gde mogu da napravim malu brvnaru, da velikim kaminom i toplim krevetom. Možda sam trebao da opljačkam onog mrtvaca, bio je tik pored mene, kakav gubitak...