Odbačeni

Nada

Upijao sam hladnu vodu u sebe i dopustio da me osećaj grebanja grla prodje. Razgledao sam šumu, primetio sam životinjske otiske putem od kojim sam ja došao dovde. Sićušni su, možda lisičji, ili šakali, vukovi? Izdahnuo sam vazduh i nastavio dalje, napao bi me još od tad, ako nije do sad zašto bi kasnije, trebalo bi da izbacim ubuđalo meso iz ranca i pomirim se sa tim da nemam ni gram hrane kod sebe. Pogledao sam dvogledom pravo, a zatim levo, na sve strane. Video sam džip na brdu, nije bio policijski, normalno vozilo, posao sam ka njemu, kad se rafal metaka stvorio ispred mojih nogu, pošao sam unazad. Sapleo sam se o sopstvenu nogu ponovo, ovog puta sam samo sedeo tu i cekao topao osećaj kad ti metak probija kožu i pusti te da krvariš, polako te baca u reku krvi. Sedeo sam tako i gledao u ljude koji su pucali u mene, u pramenove crne kose koji mi padaju na oči. Stigli su autom do mene, gledali me sa puškama uperenim u moje čelo. Zgrabili su me i zavezali mi noge i ruke, nisam imao volje da se otimam, a da ne pričam o snazi. Strpali su me u gepek zajedno sa psima, sa ribom koji su lovili do pre nekoliko sati. Nisam molio za pomoć, znao sam, i njih je neko nekada odbacio i nece diskutovati o meni. Gledao sam u vlažne ribe ispod mene, koje su na rubu smrti, mašu repovima i gledaju me buljavim, natećenim očima. Usredsredio sam se na zvuk, neki od njih su govorili dok su neki tiho disali.
" Misliš da je jedan od njih?"
" Sumnjam, nije se borio, nije bežao, nije imao volje da živi a znaš kakav je Akira. Ne deli stvari!"
Ko je Akira? ne ko sam ja u celoj ovoj priči?
" Videće taj mali još! Šta god se desilo ide sa nama"
Drago mi je što me smatraju suvim zlatom, samo zato što sam sam.
" Hajde, izlazi" rekao je jedan od njih a zatim se neposredno čulo lupanje vrata, otvorili su gepek i gledali u mene.
" Pogledaj ga samo, gnječi svu hranu! Izvadi ovo dete i stavi ga gore" rekao je i otišao. Čovek me je izvadio iz grpeka i sproveo kroz naselje. Drvene kuće pokraj puta, od lepo ostruženog drveta i prozorima. Na visokom drveću a su postojale kuće manje od ovih dole, mnogo skučenim sa krpama na prožorima.
" Ovamo" pokazao je na upravo jednu takvu.
" Penji se gore, imaš društvo ne brini."
Stavio sam ruke na okruglim tankim balvanima i krenuo ka gore, konopac prikačen za dva stuba na ivici platforme kuce se toliko njihao da sam se molio Bogu da stignem gore ne povređen. Popeo sam se i stao ispred vrata. Pogledao sam u čoveka kome noge vise na ivici i puši cigare. Okrenuo se i uhavtio me za mišicu, zatim je otvorio vrata i uzeo lance sa stola, posmatrao sam sve to.
" Nema potrebe da me vezujete lanc-" udario me, pao sam na zemlju. Udario me opet.
" Nisam te ništa pitao, kožu sa leđa ču ti odrati! Derište!" Nastavio je da me udara, dok sam ja uzivao u naletu toplote njegovih pesnica, skroz sam leden, normalno da mi prija toplota njegovih ruku. Ležao sam i pusti da mi poteče krv sa usana. Pogledao sam ga, Pogledi su nam se sreli. Brzo sam skrenuo pogled, dok mi je on rukom uhvatio bradu i povukao je ka sebi.
" Tebi ovo prija?" Upitao je, dok sam se ja samo nasmejao. Ustao je sa mene i odvukao me do jednog stuba na sred sobe. A zatim je otišao po lance, i obmotao ih oko mene. Isuviše je blizu lica, još malo se pribio, dok sam ja sedeo onako kako me je stavio, opet je obmotao lanac. Disao je u moje uho, a ja sam krenuo da se smejem. Pogledao me je zbunjeno, napravivši grimasu. Odaljio se i nakrivio glavu.
" Izvini, samo mislim da si malo perverzan, mislim tvoje ponašanje je.... Voliš muškarce?" Izustio sam gledajući ga u zelene oči sa mrljama unutar zenice.
" Neutralan sam što se tiče tog pitanja, a moje pitanje za tebe je, koji kurac misliš? Mislim nije kao da će mo da se družimo od sada pa nadalje a tvoja prva rečenica sa mnom je o seksualnosti? Ne zajebavaj se!" Rekao je hodajuci ka stolu, izvadio je papir i olovku.
" Tvoje ime?"
" Moje ime"
" Da tvoje ime"
" Albert" odgovorio sam
" Ainstajn?" Upitao je
" Još sumnjaš"
Zapisao je to na papir, dok sam ja mrdao prste na rukama, gledao me je čudnim pogledom, opet sam se nasmejao. Neko je otvorio vrata, bio je to veliki nabildovan čovek, sa bradom do kolena mislim.
" Sredio si ga?" Upita
" Ovaj je lud"
" Taman posla" odgovaram, pogledali su me.
" Da li poznaješ Japanca po imenu Akira?"
" Poznajem đoku" udario me je, udarao i udarao, a ja sam se opet opustio. Ovaj ga je prekinuo, pogledali su se.
To je moj posao, ne mešaj se."
" Njegovo ime" upitao je gledajući u njega.
" Albert Ajnštajn" odgovorio mu je, dok se ovaj refleksno okrenuo ka meni.
" Dobro Ajnštajne" rekao je bradati i izašao napolje zalupivši vrata. Prišao mi je i povukao lance na dole, pritiskavši mi ruke. Skućio sam noge ka telu.
" Ko te je poslao? Ko te je jurio do malopre? Ko si ti zaprvo?" Ređao je pitanja.
" Neka žena, kao i sve ostale, policija, ja sam zaprvo loša kopija Anštajna."
" A ja sam ozbiljan u vezi tebe"
" Zar već?" Namrštio sam se.
" Ne mislim na taj nacin, ma znaš šta, ako nećeš milom onda ćeš silom" rekao je i izvadio metalnu kofu i metalnu šipku. Stavio je ugalj i zapalio vatru, obasjala je pola ove kuće. Gledao sam kako stavlja debele rukavice i stavlja šipku u vatru, nakon nekoliko minuta je izvadio. I položio je da stoji pravo, zar ne shvata koliko je ovo rizično? Izvadio je mali nožić iz džepa i priblizio mi se, ćućnuo i prošao glatkim delom noža kod mog vrata. Dok sam ja okrenuo glavu na drugu stranu kako bi imao bolji pogled.
" Zadnja šansa da odgovoriš na moja pitanja" rekao je idalje prelazeći nožem kod mog vrata.
" Hoćeš da mi zaćepiš usta nečim? Znam gladno da vrištim." Pogledao sam ga ozbiljno, nadao sam se da će mi pomoći ali oni, pogledaj šta mi rade. Sreća pa sam odrastao sa onakvim ocem.
" Nisam želeo ovo da radim" izustio je, dok mi je sekao debelu odeću i prelazio na sledeću sloj odeće. Zadnja stvar na meni je bila bela majica, sklonio je svu onu odeću i pogledao u mene, čudnim i šokiranim pogledom, polako ništa još nisi video, nasmejao sam se, uvek sam se smejao kad sam uplašen i ne mogu ništa da uradim. Polako je stavio nož na kragnu majce i još jednom me pogledao pre neko što je počeo da seče. Usporio sam svoje disanje i pripremio se za mučenje.
" Čekaj stani, imaš možda muziku na telefonu?" Upitao sam suvim glasom, iskoljaćio je oči.
" Stvarno si me zaintrigirao, zajebavaš se sa mnom? Tebi je ovo komedija? Igra? Šou?"
" Samo ne želim da slušam svoje krike, to je to. Šta je tu loše? Mislim pitao sam, ne moraš ako ne želiš. Molim te nastavi" rekao sam, opet sa smeškom. Nastavio je da seče majcu, ispod koje se nadzirala koža sa puno ožiljaka od noževa, ugašenih cigareta, tragova igle, ugriza zalepljenih za meso. Pogled mu je stao, gledao je u telo, ne bilo cije, moje telo, izubijano, izmučeno, smrznuto. Ćutao je i gledao, dodirivao da proveri da li su stvarni, njegovi prsti su klizali po njima, nekako me je napalio. Zar je sada vreme da razmišljam o tome? Uzeo je vruć metal i priblizio se, stao ispred mene i gledao me, dok sam ja gledao u tavanicu, kada je priblizio metal koži, žmarci su me prošli, vruće je, gori... Pritisnuo je, nezno, dok sam ja kidao meso sa unutrašnje strane usnice, nisam mogao da izdržim. Vikao sam, a zatim je odaljio metal, kako je odvajao tako se koža vukla za njim, ubrzano sam disao, jecao, znojio se, gledao u njega i nasmejao mu se, kao što sam radio sa ocem. Spustio sam pogled na dole, ošamućen.
" Reci mi!"
" Rekao sam!"
"Tvoje ime?" Upitao je priblizavaći metal
" Albert! Albert Santorini" rekao sam tiho.
" Ko te je poslao?"
" Niko"
Stavio je na drugo mesto, a ja opet isto, vrištm, jaucem, smejem se, plačem...

2. Deo priče
Pišite mišljenja u komentarima i da li želite da nastavim sa pisanjem.