… Ničeg nemam… sin sam gladi:
kroz svet, na telu svom, nosim njen žig.
Ni oči nemam: pogledi mi razum lede,
a usta jazbina za po koji jezivi krik.
Prezrenje i smeh nagrada mi je od sveta
i amorfno ćutanje prirode, zemlje i neba.
O, zašto to?… O, meni je samo meta
skitnja i svet i komad suha hleba.
Mržnja moja plod je mojeg bdenja,
strpljenje moje krije užas moći.
