Ostavljena

Niz mracan hodnik

Osecam da moram da podelim ovo sa nekim. Osecam se prazno i usamljeno, kao da je ovaj svet napravljen samo za mene. Kao da drugi ljudi je postoje. Svakog trenutka osecam bol u mojim grudima, iako je to samo izmisljotina, nema bola na ovoj planeti, to je samo stvar uma. Tako sam i dospeo ovde, mislicete da sam jako glup jer pisem u muskom rodu, ali saznacete i zasto. Ona vise nije sa nama. Ta devojka je bila jedinstvena, tako lepa i tako mlada, nije znala sta radi. Zato sam je i ubio i ucinio joj zadovoljstvo. Tako sam ja mislio, zato se i sada kajem i zelim da oduzmem sebi zivot. Uzecu pistolj i razoriti sebi mozak istim. Pascu na pod i krv ce liti i padati po parketu iz moje glave. Sve dok me ne pronadje usrani komsija ili moja baka, sa razorenom glavom.
Tog dana sam je odveo kod mene kuci, i dan danas je ovde, nakon dugo vremena ona je i dalje tu, samo sto je mrtva. Mada osecam kao da cu zazaliti..
/Pada na pod jer je pucao sebi u glavu, kao sto je i rekao, krv je uprljala zidove i pao je na pod sav krvav./

Zovem se Marija, zivim blizu grada i usamljena sam i povucena devojka. Nemam bracu i sestre, jedinica sam i to mi nikada nije predstavljalo problem. Moj otac i majka su razvedeni, i zivim sa ocem koji me jako dobro cuva i koji me voli. Imam 17 godina i mislim da je ovaj zivot previse kratak da bi ga ziveli ovako. Nemam prijatelje, iako bih bas zelela da ih imam. Idem redovono u skolu i dobar sam djak (barem tako govore). Ja sam navikla da budem sama, jer znam da cu pronaci unutrasnji mir u sebi kada kod budem sama. Drugi ljudi mi smetaju, pogotovo glasni ljudi, njih je briga da li nekome ta buka smeta. Zato veoma cesto volim da idem van grada u prirodu, ili neko selo, uvek sam htela da zivim u selu. Takodje citam knjige, omiljeni su mi romani Stivena Kinga (sto znaci da obovam horor i fantastiku, a najvise misteriju). Mogu provesti citav dan citajuci, pa cak i razmisljam o tome da postanem pisac. Napisem svoju prvu knjigu i izdam je. Iako mi nije toliko do novca, znam da ce puno kostati da se izda knjiga i naprave kopije iste. Volim da mastam o tome da postanem pisac bas kao Stiven King, ali u zenskoj verziji naravno. Takodje volim i Sekspira, zbog tragedije "Romeo i Julija", jednostavno mi je ostavio trag u srcu.
U poslednje vreme, se osecam bas usamljeno, zelim da sam sa nekim. Imam osecaj kao da zelim da zaplacem u svakom trenutku, iako bih izgledala glupo da zaplacem u gradu ispred mnostvo ljudi. Zelim paznju, ali je ne dobijam. Mrzim sebe jer sam ovakva, uvek sam bila "anti-socijalna" osoba i to mi jako smeta. Ne znam kako da pridjem coveku i obratim mu se, plasim se svega. Konstanto mi se dlanovi znoje, lupkam kolenima, i tresem se u ozbiljnim sitacijama. Nekada mi dlanovi budu toliko mokri da nakvasim korice od knjige. Previse razmisljam o svemu, naravno o losim stvarima.."sta ce reci ljudi ako me vide ovakvu?", "da li cu uspeti da prodjem bez posledica?", "da li sam dovoljno dobra?". Sve ovo traje dobrih 3-4 godina. Cak je dosta puta dolazilo do neprijatnih situacija zbog ovoga. Ljudi me osudjuju konstanto, zbog nacina oblacenja, zbog anti-socijalnosti, zbog mojih osobina i zbog mnostvo drugih stvari. Zbog toga i mrzim ljude, jos nisam videla coveka koji ce mi reci: "Sve je okej, doci ce sve na svoje.", i koji ke ne bi osudio. Ali sta ces, takav je zivot, zar ne?
Uskoro krece letnji raspust, za nekih mesec dana ce krenuti. U skoli je trenutno dobro, ocene su mi dobre i nemam nikakvih briga oko toga. Ali se javio jedan veliki problem kod kuce. Otac je poceo da pije zbog majke, poceo je da tuguje za njom i ne moze da je preboli. Misli da je za sve on kriv, iako nije. Pokusavam da ga utesim ali mi ne uspeva. Kada kod je pijan, on place. Nikada me nije udario i nikada nije pomislio na to. Provodim sate sa njim, i on je meni jedina nada za zivotom. Trenutno sam u velikoj depresiji, ne znam sta da radim. Ispunjena sam tugom i patnjom, osecam bol svuda. Ne prestaje, zelim da stane ali ne prestaje!
* Nastavice se *