Mračna strana istine

227 13 6
                                    

Mnogo je tu mračnog i bolnog, divim se ljudima koji uspijevaju da se opiru čitav život. Duša mi je potamnila, u plućima crni oblak dima iz cigarete koji polagano ispuštam na usta. Tako sjedim, sama, u mračnoj sobi punoj dima, daleko od ljudi, okružena tamom i bolom. Do sobe mi dopiru slabi zraci ulične rasvijete. Razmišljam o životu i shvatam da nije sve tako mračno.
Površ svega nalazi se jedna vedra osoba, nasmijana, puna energije i veselih doskočica. Volim što ljudi ne kopaju dublje, dovoljno im je ono što vide iz vana. A da vam kažem zašto ne kopaju? Ne kopaju u strahu da će pronaći nešto mračno, nešto njima nepoznato.

Zašto je život ograničen početkom i krajem, baš kao prava linija? Zašto je pun pitanja na koje nemamo odgovor? Smrt. Šta je zapravo smrt? Jedan običan san, iz kojeg se nikad ne probudimo ili pak raskrsnica između dva svijeta u kojem izboru preovladavaju tvoja svijesna djela? Niko nas zapravo ne voli. Ne volimo se međusobno, samo pokazujemo divljenje i poštovanje prema ljudima koji uspiješno obavljaju svoj posao, koji uspiješno hrane naš ego. Ne mrzimo nikog, to je samo posao prema ljudima koji na pogrešan način pokušavaju da nahrane naš ego.

Ulična rasvijeta se gasi, otvaram prozor da prozračim sobu. Lagano udišem čist, prohladan, ljetni vazduh koji ulazi kroz širom otvoren prozor. Moja pluća se čiste od dima cigareta. Noć je vedra, milijoni zvijezda me gledaju i kao da me svaka osuđuje za nešto. Ostavljam otvoren prozor i polako se ušuškam pod udobnu, mekanu dekicu. Ne mogu da zaspim. Nemirno se prevrćem po krevetu u potrazi za udobnijim položajem. Lavina nemirnih misli se izručila, kao da je neko prosuo veliku činiju riže po laminatu. Svaka misao po još koji put obije i prozuji kroz moj mozak čisto da dokaže da je donešena prava odluka.

Zašto uopšte hrane naš ego i zašto mi hranimo njihov? U potrazi za razumijevanjem, ramenom za plakanje koje zapravo nikom nije potrebno? Potrebom da budemo prihvaćeni, socijalnim pritiskom, baš kao što je pračovjeku bio jedini cilj da opstane u divljini. Tako i mi opstajemo u divljini, koja je gora od prirodne divljine, mi se borimo da opstanemo u divljini i da budemo prihvaćeni od strane svakog pojedinca.

Has llegado al final de las partes publicadas.

⏰ Última actualización: May 11, 2015 ⏰

¡Añade esta historia a tu biblioteca para recibir notificaciones sobre nuevas partes!

IzabranaDonde viven las historias. Descúbrelo ahora