Zanesena ( II Deo serijala Zarobljena - Završen )

26. Snežna kraljica

Vetar je urlikao napolju i udarao silovito u okna Evanđelijinog prozora. Mrtva devojka je bila nagnuta nad knjigom, ali umesto niza slova videla je samo zemlju koja ih je umalo progutala, lica svojih prijatelja i Filipove usne. Zaneseno pređe prstom preko meke donje usne i blesavo se nasmeši. Mislima se vratila na onaj tren kada ga je prvi put poljubila i oseti ponovo snažno ushićenje i ponos zato što je on izabarao nju. On takav spoj svega što je izuzetno. On koji je stvoren da stvara. On najlepši mladić kog je upoznala za sva tri veka od kada postoji. On koji je čarobnjak. I na blago čuđenje, ona više ne oseti dobro znanu tugu i samoubeđenje da nije za njega jer nema šta da mu pruži. Sada je znala da jesu i da moraju biti isprepleteni i da su njihovi putevi ukršteni poput stabljika ruža puzavica, koje daju potporu jedna drugoj a nikada tako da se potpuno obmotaju i uguše, pri čemu bi zakrčile njihov rast i stremljenje ka visinama.

Evanđelija razočarano shvati da od ponavljanja gradiva nema ništa i da će morati da sredi misli, ako želi da joj nešto od teksta kog čita uđe u glavu. Ustade i otvori širom prozor. Dopusti da hladan vetar silovito uleti i pri tom obori nekoliko svezaka sa stola. Devojka onjuši vazduh. Mirisao je na zimu. Sneg će uskoro doći. Oduvek je volela tu svežinu u mirisu snega, podsećalo je na nešto što je čisto i ničime ukaljano. Pahulje lišene bilo čega prljavog će se sa nebesa spustiti na zemlju, gde će se i uprljati.

Nisu li i naše duše kao te pahulje? Sa nebesa svi dolazimo sasvim čisti, stvorenim od Njega. A onda nas život ukalja.

Devojka je posmatrala nebo. Bilo je sivo, oblaci su bili naduti od snega kog će uskoro ispustiti. Oseti kako joj se hladnoća penje uz noge. Hladan vazduh je već naveliko obitavao u sobi. Zatvori prozor i nešto hladnije glave ponovo prionu na učenje. Iščitavanje niza latinskih pojmova prekinu pištanje njenog telefona, koji nije bio tako moderan kao njen pređašnji kog je zgrabila utvara sa jaknom. No, Evanđeliji beše bitno samo da može sa njega da pozove i da se javi.

Pogleda u ekran. Milica je zove. Sa osmehom što će čuti glas prijateljice koja će verovatno jadikovati zbog gradiva, pritisnu tipku za podignutu slušalicu.

- Evanđelija...

Miličin glas je bio napet i pun uzbuđenja. Mrtva devojka se strese. Znala je da se u međuvremenu nešto sa njom desilo.

- Milice šta...- započe zbunjeno.

- Mislim da sam nešto otkrila. Nešto što bi moglo biti veoma važno u vezi naše potrage.

Mrtva devojka je ćutala. Kroz um su joj se ređale slike a rukama su joj se širili trnci.

- Reci mi sada - promumla.

- Ne mogu! - uzviknu njena prijateljica. - Moramo svi ponovo da se okupimo! Danas! Ja sam zvala Nenada, srećom nedelja je i ne radi. Ti zovi Filipa! Ovo je zaista važno!

- U redu - reče Evanđelija, a zatim se polako okrenu ka vratima. Često joj se činilo da zidovi te kuće imaju uši. Nepoverljivo pogleda ka podu i prostoru između poda i vrata. Mogla se zakleti da vidi senu koja se pomera. - Samo ne ovde - prošaputa.

- Znam - odgovori Milica. - Naravno da oni ne treba čuju ono što sam otkrila. U parku kod našeg univerziteta ćemo se sastati. Tamo gde si nas prvi put okupila.

I tamo gde sam sa Kristinom spašavala njen goli život i moje postojanje, pomisli gorko Evanđelija ali ništa ne reče. U uhu joj zapišta prekinuta veza. Sa blagim trncima u jagodicama izabra Filipov broj, drhturila je dok je do nje dopirao zvuk poziva. Kao i obično javi se na drugo zvono.

- Poželela si malo da me čuješ?

Kroz rupice na slušalici zatreperi Filipov dubok glas sa primesama slatkog iščekivanja da ona progovori. Ponovo su njeni bokovi zadrhtali snažno, kao i uvek što su činili i na najmanji delić njega.