Zanesena ( II Deo serijala Zarobljena - Završen )

45. Bilje

Evanđelijini prsti su prelazili preko tanane hartije i izbledelih izuvijanih slova, pisanih Vujadinovom rukom. Hartija je bila iskrzanih ivica. Vreme i neprestano iščitavanje su pretili da je potpuno pocepaju. Tražila je bilo kakav trag koji bi joj mogao pomoći u pronalasku raskovnika. Bio je početak juna, a biljka cveta za Ivanjdan. To je značilo da ima oko mesec dana da je pronađe.

Uhvati se za koren nosa. Vreme koje sve brže teče joj nije dalo prostora da odmori i da se raduje postignuću. Iza nje se prostre veseli žagor njenih vernih pratilaca. Na tren je pomislila da potragu odloži do naredne godine. Najednom je poželela da obustavi sve jedno vreme. Da završi još jednu godinu na univerzitetu i da još barem godinu provede sa svojim prijateljima i sa njim. Možda je mogla da priušti još malo vremena na zemlji i to bez ikakve sene nad njom i straha. To bi zasigurno bila najlepša godina njenog postojanja.

Ka njoj su se prostirali koraci. Nije morala ni da se osvrće, znala je da je to on. Svaki zvuk njegovih pokreta je poznavala. Grlo joj se stegnu od naleta bola, kao i uvek kada bi razmišljala o odlasku. Lepota zemlje i raja su cepali njeno biće na pola. Na mah se seti svog beživotnog tela i reza na sopstvenom vratu. Priseti se porodice čije je likove odneo zaborav koji sve više dobija na snazi sa vremenom koje prolazi.

Moram da idem. Ja ne pripadam ovom mestu. Sve ovo do sada je bilo puko prilagođavanje i borba za opstanak. Ovaj svet sam borbom učinila boljim, ali ne za mene.

Oseti nežan poljubac na temenu. Filipove ruke su se obavijale oko nje. Pomilova obrazom njegovu nadlanicu.

Moram da idem. Što duže budem ostala ovde, biće mi sve teže da ga napustim. Nije rešenje da odlažem ono što je neminovno.

- Jesi li našla neki trag koji bi nam koristio? - upita je njena ljubav sedajući na klupu pored nje.

I dalje su bili u crkvenoj porti. Sunce je pitomo obasjavalo uređen travnjak dok su ptice živahno skakutale sa grane na granu.

Mrtva devojka odmahnu glavom: - Znam ove tekstove napamet, ali ipak sam mislila da će mi stvari vremenom postati jasnije. Vujadin je odvajao delove iz raznih knjiga koji su govorili o raskovniku, sve što je uspeo da pronađe o toj biljci napisao je na ovaj papir, tu je i ilustracija.

Filip pređe prstom preko jedva vidljivog crteža biljke koja je imala obličje čovečuljka. Njen koren se granao na četiri izraštaja koji podsećaše na ruke i noge.

- Ima oblik ljudskog tela - reče Evanđelija. - ovakva biljka ne bi nikada mogla proći neopaženo, ali i pored toga je veoma teška za pronalazak. Kao da se krije od ljudi. Vujadin ju je uočio samo jednom, bio je mladić tada i to beše u šumi nadomak moje kuće, no te šume odavno više nema. Ja sam je ugledala takođe u nestaloj šumi prve noći mog zarobljeništva. Pokušala sam da ga uberem, ali on je uvenuo. Jedino je u utvarinim rukama bio postojan, brala je raskovnik da bi ga u podzemlju spaljivali i ko zna šta još radili sa njim. On đavolu otvara vrata našeg sveta, jer raskovnik otključava sve kapije. Zato je taj ključ potreban i meni da otključam vrata raja.

- Čim su oni đavoli izašli juče, to znači da raskovnik još uvek postoji inače ne bi mogli da izbiju iz svoje rupčage - Filip i Evanđelija skočiše kao opareni sa klupe.

- Idi u peršun, Vladimire! - brecnu se Filip na momka koji je zavijao od smeha. Ostatak družine im je prilazio spreman i spakovan za dalji put.

- Verujem da ćemo se duže vreme trzati na svaki šum - promrmlja Kristina zašniravajući ranac.

Evanđelija je razmišljala o zaključku njenog rođaka: - Vladimir ima pravo, utvara je svake noći bila van pakla. Ona je raskovnik posedovala i negde ga je svake godine brala!