Tama

Tama.Jedina stvar koja je popunjavala prostor u kojem sam boravio bila je ona.Nisam video niti čuo ništa.Bila je to tišina iz koje nisi mogao da se izvučeš.Kao što u toku davljenja voda popuni mesto u tvojim plućima tama je ovog puta popunila mesto u meni,moj um se u njoj davio.Iako nije postojao nikakav predznak da ce se nešto loše desiti,znao sam da hoće.Imao sam taj osećaj od ranog detinjstva i od tada,nikada me nije prevario.Nisam se micao nekoliko trenutaka,sve što sam mogao da čujem jeste bilo sopstveno disanje.Mislim da je to nemoguće ali mogao sam da se zakunem da sa u nekim trenucima mogao da čujem sopstvenu krv kako teče kroz moje vene.Prošao je minut,zatim sat.počeo sam da gubim osećaj za vreme, kao i nadu da ću ikada pronaći izlaz iz ovog bezdana.Zatim sam,na moje iznenadjenje,osetio nešto.Bio je to..dah.Dah na mom vratu.Ne mogu vam reći da sam bio previše srećan zbog toga ali, sama činjenica da nisam sam,da nisam izgubljen u beskonačnosti bez svetlosti i nade bila je ohrabrujuća.Ubrzo zatim čuo sam šapat,tik uz moje uvo kako govori
,,Znaš da je on tvoj neprijatelj,hajde..znaš da mozeš da ga sprečiš,,
U mojoj glavi bilo je toliko pitanja a nijedan odgovor.Koga ja to mogu da sprečim,i zbog čega?Da li neko stvarno želi da mi naudi? Prestao sam da razmišljam o tim stvarima kada sam se setio da sam  i dalje  u crnom ništavilu.
Moram da trčim.
Ta misao došla mi je odjednom,ali sam je poslušao.Trčao sam.Trčao sam brže nego ikada u životu.Trčao sam iako nisam znao gde.Nisam video apsolutno ništa ispred sebe ali sam nastavio da se krećem,sve dok mi neko..ili nešto,nije preprečilo put.
Mogao sam da osetim to biće.Bilo je više od mene,i to mnogo više.Koža mu je bila kao zmijska, sačinjena od sitnih krljušti koje su bile,suve.Osetio sam da sa njega nešto kaplje i mogu se zakleti da su to bile bale.
,,odvratno,, pomislih.
Otišao sam nekoliko koraka unazad  ali me je nešto saplelo.Pao sam i nešto je natprirodnom brzinom došlo do mene.Taj dah..isti kao onaj od nekoliko trenutaka.Nešto je počelo da kaplje po mom licu,bila je to,bila je to krv.
Ni sam nisam svestan kako ali odgurnuo sam to stvorenje sa sebe i počeo da vrištim.Shvatio sam da je beznadežno pokušati da bežim ili da se sakrijem ovde.Zatvorio sam oči čekajuči da se susretnem sa svojom sudbinom.Čuo sam korak,zati još jedan,pa još jedan,sve dok se nisu zaustavili tačno ispred mene.
,,Ne plaši me se,ja nisam tvoj neprijatelj.Sve što želim jeste da mi veruješ.To je sve što tražim od tebe.Da li me razumeš?,,
,,D-da..,,odgovorio sam drhtavim gasom
,,On nije osoba kojoj treba da veruješ,i sam to znaš,ja znam da si ti sumnjičav prema njemu i njegovim postupcima,samo to pokušavaš da potisneš,zar ne?Znam koliku mržnju u sebi kriješ prema toj osobi,,
Glas tog stvorenja bio mi je jako poznat,ali nisam mogao da skupim hrabrosti,a i koliko sam shvatio,nisam bio u poziciji da postavljam pitanja.
,,Poslušaj me i sve će biti uredu.Na tvom stočiću nalazi se jedan poveći bodež,na tebi je da ga iskoristiš.,,
,,Ali na kojoj osobi?,, Upitao sam
Čuo sam samo smeh a zatim je nastupila mala pauza.
,,Na osobi koja se nalazi u susednoj sobi.,,
Zatim je na moje zaprepašćenje to biće otvorilo oči.Bile su toliko crvene da sam mogao da se ogledam u njima.Bio sam užasnut i fasciniran u istom trenutku a zatim je,zatim je taj monstrum zatvorio svoje oči a ja sam otvorio svoje.
Bio sam u svom krevetu,Noćna lampa sijala je na mom stolu.Bio je to samo san.Duboko sam uzdahnuo.Nisam imao noćne more od moje 13.Ustao sam da bi otišao po čašu vode.Otpio sam gutljaj.
(Ja sam i dalje u tvom umu.)
Pa još jedan.
(to nije bio samo san prijatelju)
Glava je počela užasno da me boli
(Ne možeš me se resiti)
Pulsiranje u glavi je nepodnošljivo..
(ja ću uvek biti deo teb..)
Treba mi aspirin.Ali gde sam ga stavio.
(moraš da mi veruješ)
Ah da,na stočiću je.
(nije to jedina stvar koja je na stočiću.)
Moj bože,ne.
Na mom stolu nalazio se veliki bodež sa šiljatom oštricom.Bio je srednje veličine i na nekim njegovim delovima bile su ispisane nekakve rune,No na delovima koji nisu bili ispisani bio je toliko izglancan da sam mogao da vidim svoj odraz.Ne znam zašto ali uzeo sam ga u svoje ruke.
(Tako je)
Ne
(Znao sam da ima toga u tebi)
Moraš da ignorišeš taj glas u tvojoj glavi
(Ja nisam samo neki glas)
Neka prestane,NEKA PRESTANE
(Sada sam deo tebe)
Bacio sam čašu na pod.Komadići stakla rasuli su se po crvenim pločicama moje kuhinje.
(Moraš da ga ubiješ)
Koga?
(Biće koje je sa druge planete)
O čemu ti to priča…
,,Nikola,čuo sam te kako nešto pričaš.Kako si uspeo da razbiješ čašu?Nikola,da li me čuješ.
Bio je to Marko.Moj stariji brat.Spavao je u drugoj sobi.
(ON)
Kako to misliš…oh. Knedla je zastala u mom grlu.Taj glas,to stvorenje želi..želi.Ne ne rekao je biće sa druge planet..Oh.
U tom trenutku nerado sam se setio jednog dogadjaja.
Kada smo bili mali,jedne noći veštica Marko je bio maskiran u vanzemaljca.Užasavao sam se tog kostima,i on je to znao.Te noći,došao je u moju sobu i,na smrt me preplašio.Od tada sam ga se plašio.I kada nije bio obučen u taj kostim uvek sam duboko u sebi mislio da će mi on nekada nauditi,da je on zaista takav.Ali sada imam 17 godina.Ne mogu da verujem da sam i pomislio na tako nešto.
(Idalje ga se bojiš zar ne?)
N…ne
(I sam znaš da sam upravu.)
(Veruj mi,on nije to za sta se predstavlja)
(On ti uništava život prijatelju on..)
On je moj brat!
(upravo tako) Nastavilo je to stvorenje u mom umu,veoma smirenim tonom.
(Da li si se ikada zapitao da li je on mario što si ti njegov brat kada te je premlaćivao dok ste bili deca..)
Da,ali..
(On to idalje radi,zar ne?)
On ima napade besa.
(Koje iskaljuje na tebi.Na jednom nedužnom Nikoli.Kao i uvek)
Zašto radiš ovo?
(Želim da ti pomognem da se rešiš pogrešnih ljudi u svom životu)
(Želim da ti pokažem da ti zaista voliš to..)
Šta to?
(Ubij)
Ne!
(ubij,ubij,ubij ga)
Ne mogu,ja
(UBIJ)
Ali
(vanzemaljac)
To je suludo on je
(vanzemaljac,vanzemaljac)
(UBI UBI UBI!)
Glava mi je pucala od bola.Koliko god sam pokušavao da mislim na druge stvari samo jedna stvar se motala po mojoj glavi.Ubijanje mog sopstvenog brata.
Kao da nisam mogao da se oduprem tome.Kao da me je neka nepoznata sila terela da uradim to i,pre nego što sam shvatio,držao sam taj oštar predmet u rukama.
(Upotrebi ga)
IZLAZI IZ MOJE GLAVE
(ja sam deo tebe)
(Zar nije to stvorenje pretuklo svoju devojku prošlog vikenda)
On je ljudsko biće! Već sam ti rekao da ne može da se kontroliše,uzgred to je bio samo jedan šamar.
(Jedan šamar koji je mogao da se pretvori u nešto mnogo više)
Ali nije.
,,Nikola.Šta nije uredu sa tobom brate?Pričaš sam sa sobom već pet minuta. ,, rekao je Marko
Ja,ja samo pokušavam da
,,možeš samo da ućutiš,i po mogućnosti više nikad ne progovoriš?Svima nama bi učinio uslugu.,,
(Možda i jeste upravu..zar nisi ti odgovoran što je tvoj otac u zatvoru?)
Da,ali on je ipak..
,,Prekini više da radiš to!,,
Vikao je na mene toliko glasno,u mojoj glavi to se čulo kao odjeci,kao da je na dnu bunara.čak bi i želeo da je to istina.Možda da je na dnu bunara u ovo trenutku nebi krenuo pesnicom ka mom licu.
(Jači si)
Da!
Odjednom moja ruka je nadljudskom brzinom sprečila njegovu  da se približi mom licu.Odgurnuo sam ga što sam jače mogao.
,,Nisi trebao da me iskušavaš, brate,,rekao je obrisavši krv koja mu je potekla niz obraz kada mu se se jedan od onih komadića stakla sa poda našao na putu kada je padao.
(Ne moraš da ga pustiš da te muči.Možeš da zaustaviš ovo)
Mogu da zaustavim ovo.
,,Haha,možeš da zaustaviš šta mali brate,svestan si da sam oduvek bio jači od tebe zar ne?Siguran sam da znaš da nemaš šanse.Zato bolje spusti tu stvar i sve ovo će boleti mnogo manje.,,
(Jači si)
Da,jači sam
(Ubij ga)
da..
(UBIJ VANZEMALJCA)
Vanzemaljac..
,,O čemu ti to..,,
Nije bilo vremena za razmišljanje,morao sam da zaustavim ovo.Nisam želeo da se ovo desi ali,kao da je postojao neki drugi deo mene koji je čekao ovaj trenutak,koji je čekao prednost koju trenutno imam.Odjednom moja ruka se naglo podigla,zario sam oštricu u njegovo rame.Njegovi udarci su boleli,ali oko srca mi je bilo slatko kada sam čuo kako preklinje za milost.
(Tako je,neka pati)
Izvadio sam oštricu i video,njegovu krv.Ona je..ona je bila zelena.Polako je kapljala po podu a on je,kao zaledjen.Nepomično stajao u mestu.
Neka natprirodna sila ga drži ukočenog,siguran sam u to..
(To je samo mala pomoć od mene,hajde sada ga dovrši)
Njegova krv..Ti, ti nisi moj brat!Kakav si ti to monstrum?! Rekao sam glasno i kroz suze.
Pao je na pod,prišao sam mu i uboo ga opet.
Tvoja krv.Ona je zelena.Gde je moj brat?!
,,Marko prestani,molim te,to je od onih kapi za oči koje si počeo da korist..,,
(Ubij,ubij,ubij)
Siguran sam da je Marko nešto rekao u trenutku kada sam došao do njega ali to nije bilo bitno
,,To su nuspojave ti..,,
(ubij!)
Nemilosrdno sam skočio na njega,i zatim počeo da ga ubadam.
Setio sam se svake prolivene suze koju je on izazvao,i svu moju tugu svako moje osećanje i atom snage usmerio sam na jedno,Bes.
Sve je bilo gotovo.On je samo ležao tamo.Mrtav.Bespomoćan.Nije mogao da uradi ništa.Osecao sam se slobodno.
(Jedna osoba manje.Idemo i na ostale)
Kako to misliš na ostale?
(Nije on jedina budala koja je poremetila tvoj život,ima ih još)
Ne,ne mogu da ubijam ljude ja..
O moj bože.
Ispustio sam bodež i pogledao svoje ruke.Bile su prekrivene krvlju.I to krvlju nikog drugog nego mog rodjenog brata.Kao da sam bio izvan realnosti kada sam uradio to.To nisam bio ja.Ne,nemoguće.Ja nisam čudovište.
UBIO SAM SVOG BRATA. Zaplakao sam istog treutka,osećao sam se potpuno prazno,baš kao i..baš kao i u onom snu,baš kao i na onom potpuno mračnom mestu.
Znate,kada sam bio tamo sam,osećao sam se izgubljeno i usamljeno,i sve što sam želeo jeste da nekako izadjem odatle.Ali sada jedina stvar koju želim jeste da se vrtaim tamo,da me više niko ne pogleda,da više samog sebe ne pogledam.Ali kad smo već kod tog mračnog mesta,glas stvorenja koje tamo boravi,nestao je.Napokon sam opet mogao da razmišljam kao ja.
Bio sam previše umoran,moji kapci su postajali sve teži.Želeo sam da odem u krevet.Trebao mi je san.Krevet je tako blizu.samo zakorači i odmori.zaslužoješ odmor.Kreni napred i.. Zatm sam osetio tup udarac u glavu i sve je postalo crno..ponovo.
Vratio sam se,vratio sam se na veoma tamno mesto,u svoj um.Tamo me je naravno dočekao on.
,,Zdravo prijatelju,,
Nisam želeo da odgovorim.Zapravo nisam želeo da vodim nikakvu konverzaciju sa tim monstrumom.
,,Ovo što si uradio je dobra stvar,ubićeš ih sve…svi će biti mrtvi,a za to niko neće morati da zna.,,
Šta ću uraditi sa telom?Njegova devojka će se sigurno pitati šta je sa njim?
,,To je sve sređeno,a kad smo već kod devojaka..šta je sa tvojom?,,
Kako to misliš?
,,Gde je ona trenutno?,,
Kući,spava
,,Naivni mali Nikola,imaš toliko poverenja u ljude.Previše si dobar.,,
To si mogao da kažeš pre nego što sam ubio svog brata.
,,Krivica,ljubav,poštenje,poverenje..te emocije te uništavaju nikola,,
,,Hajde,poslušaj me,zatvori oči,,
To sam i uradio.
U tom trenutku u mojoj glavi su se stvrile slike.To je izgledalo kao film,skoncentrisao sam se i počeo da gledam.Bila je to moja devojka Marina,u naručiju drugog muškarca u prelepoj plavoj haljini koju sam joj ja kupio.Video sam svoju majku i oca,kako pričaju o tome kako uopšte ne žele da me imaju,kako sam beskoristan,potpun promašaj,video sam moje odeljenje,podsmevaju mi se.Video sam na stotine,čak iljade ljudi koji pričaj toliko loše stvari o meni,koji žele da je patim.Da budem iskren,većinu njih čak ni ne poznajem.
Blago je reći da sam bio šokiram.
,,Posle svega ovoga Nikola,da li mi veruješ..,,
,,Da,, Uspeo sam da izustim
Moja osećanja bila su pomešana.Svi ti ljudi koje sam video,oni me svi na neki način mrze,Ali zašto?Nikome od njih nisam uradio ništa loše.U celom svom životu nikada nisam mrzeo apsolutno nikoga.Tuga me je obuzela.Osećao sam se potpuno beskorisno. Samo sam želeo da se sve završi,da nestanem u silnoj tami koja me okružuje.Ipak nemam nikoga ko bi bio na mojoj strani.
(Zaboravljaš nekoga..prijatelju)
Istina je,on je tu.On mi je otvorio oči.Možda mi stvarno misli dobro.
Tuga je zatim nestala.
Nastupio je bes,nekontrolisan bes predvodjen ničim drugim do tamom.
Nekoliko meseci kasnije
Završio sam.Završio sam sa svim ljudima koji su pokušavali,ili čak hteli da upropaste moj život.Više ih nema i više ne moram da živim sa tim. San o toj crnoj sobi pojavljivao bi se svake noći dok sam spavao,i svake noći bi pričao sa mojim prijateljem.Ja sam zadobio njegovo poverenje a on moje.Jedne noći naš razgovor je izgledao ovako.
Da li mi veruješ prijatelju?
,,Naravno da ti verujem Nikola,baš kao i ti meni,,
Ali zašto se onda skrivaš u mraku,zašto mi ne dozvoljavaš da te vidim.
,,Vidiš moje oči,,
Da vidim samo te svetleće crvene oči ali zašto ne celog tebe?
,,Zato što misli da ti se ne bi svidelo to što vidiš,,
Kako god da izgledaš svejedno je uredu?
,,uredu.,,
Svetla su se odjednom magično upalila.Oči su me zabolele od tolikog svetla,bio sam kao oslepljen.Kada mi se vid povratio mogao sam da vidim da se nalazim u veoma maloj beloj sobi.Kada kažem maloj mislim abnormalno maloj,bila je toliko mala da sam mogao da napravim svega jedan korak napred ili nazad.
ali kako sam trčao? Milion pitanja nastupilo je u mojoj glavi.
Ali to nije sve što me je iznenadilo,tada sam shvatio zašto mi je taj glas bio toliko poznt.Te crvene oči,crvene oči koje nikad neću zaboraviti. Zato što će me pratiti kroz ceo život.Sada sam gledao u njih.Bio sam lice u lice sa čudovištem koje me je progonilo sve ovo vreme,koje se igralo i pomutilo moj um,koje me je nateralo da ubijem sve te ljude…
U sobi se osim mene,nalazilo samo jedno ogledalo.

KRAJ.