Jako mi je neprijatno, a ipak tako lepo. ,,Ne znam kako da te zovem, razmisliću o tome" Poljubila sam ga a on je rekao ,,Jel ti dosadno?". To me pitanje dovede u strašnu tenziju i anksioznost, jer ako gledate Španske sapunice, već znate šta će sada da bude. ,,Nije, što?" Odgovorila sam, a on je ćutao. U ovoj kući je zapravo creepy, jer je stara, ali nije ruševina. Više izgleda kao da neki duhovi žive u njoj.
Ali dobro. Čuju se neki koraci, a on me je zagrlio. Osećala sam se jako uzbuđeno, ali sam se plašila da nas ti ljudi ne uhvate. Isti onaj duboki glas kaže ,,Nema ih, šefe!" i čuje se kako svi oni odlaze. ,,Uh dobro je!" Rekao je on. ,,A zašto su oni došli baš po nas, da li im nešto duguješ?" upitala sam, ali sam dobila čudan, ali očekivani odgovor: ,,Ne dugujem ja ništa, jednostavno me tako jure bez razloga". Izašli smo polako u dnevnu sobu, a ja sam pitala: ,,Pa šta sada?" a on se samo nasmejao, i pogledao me od glave do pete. Počeo je polako koračati prema meni, a ja unazad prema zidu. Došli smo baš blizu i uhvatio me je oko struka
,,P-Polako, imam samo 19 godina, koliko ti imaš uopšte?" pitala sam jer sam mislila da će me samo iskoristiti, za njegovo uživanje.
„Ja imam 20, i neću da te iskoristim, nisam retard, ali jako si lepa, samo sam mislio zagrljaji i ništa više"
rekao je. ,,Izvini, žao mi je, trebala sam razmisliti" rekla sam i bilo me je sramota, jer izgledao je mlado i fino, a ja sam već mislila gadne stvari. ,,Izvini, ali moram kući, vidimo se sutra na ovom mestu u 14:00?" pitala sam ,,Naravno, može!" odgovorio je. Izlazila sam iz te kuće, ali neki čovek mi je stavio ruku na usta i pištolj da slepoočnicu i rekao ,,Ideš sa nama, malena"
*TIME SKIP*
Probudila sam se u nekom podrumu, bila sam vezana za stolicu, a oko mene je stajalo 10 muškaraca i 3 žene. ,,Devojke, odstupiti iz sobe" rekao je jedan od muškaraca. E sad sam sigurno gotova, ko zna šta će da mi rade. ,,Pa mala, ima mnogo mnogo manijaka koji žele da naude lepim devojkama, je li? Hahahaha" kaže taj isti muškarac. ,,Ko ste vi, i šta oćete od mene, molim vas, nemojte me ubiti!" molila sam. ,,Momci, izađite iz sobe" rekao je isti onaj muškarac. Uhvatio me je za ruku i počeo me agresivno ljubiti. Rekla sam mu da stane,ali me je on samo jače uhvatio za ruku: ,,Odveži me!" rekla sam, ali on nije ništa govorio. Samo je odjednom otišao iz tog *podruma* (sobe)
Došao je neki drugi muškarac: „Molim te nemoj mi raditi ono što mi je onaj malopre radio!" Rekla sam skoro plačući, ali on je samo rekao ,,Ja sam ti doneo vodu, nisam
zao kao oni ostali". Koje olakšanje. Sada sam ipak sigurna da nisu svi oni loši. ,,Hoćeš u dnevnu sobu?" pitao je taj
isti. Klimnula sam glavom u znaku da. Odvezao me je i pustio iz sobe. Iznenađujuće, u sobi je bilo samo 6-oro muškaraca: ,,A gde su oni ostali?" pitala sam, i dobila mračan odgovor: ,,Oni se opijaju i drogiraju, mi se pravimo da smo loši, ali oni su 1000 puta gori od nas"- kaže jedan visoki. Verovala sam u to, ali ipak me zanima ko su oni i šta rade. Čuli smo kako se automobil parkiran ispred i smesta su trčali da me vrate u podrum, da nas oni loši nebi ubili. I ništa, opet sam u ovom mutavom podrumu. Nemam šta da radim. Pitala sam da li mogu telefon, ali ko i da nisam pitala, jer sam već i znala odgovor, NE. Došao je jedan od loših, ali zapravo, to je bio taj šef. Pitala sam ga za jaknu,mada je rekao da ne mogu dobiti jaknu, ali mogu dobiti ćebe. Stvarno ne znam koliko ću morati ovde da sedim, ali već postaje i dosadno i strašno. Pitam se zašto su baš mene izabrali, i gde je ,,onaj" kome ne znam ime i koji je ,,samo moj"? Samo mi je ,,on" bio u glavi. Jako sam se bojala: Šta će raditi samnom? Što su baš mene izabrali? I što moram da sedim u ovom jebenom podrumu? Vrata su se otvorila i došao je isti onaj šef ,,Izlazi" rekao je, mada je to bilo ne moguće ,,Pa, kada biste me odvezali, možda bi i mogla da izađem" rekla sam drhtavim glasom. ,,Dobro,odvezaću te, kada navaljuješ!" Proderao se.
