Od sporta do ljubavi [Hyunjin FF]

4. Poglavlje

                              •    •    •

-Konačno- uzviknula sam. Nakon četiri sata vožnje u onom autobusu u kome se jedva disalo od vrućine i gužve.
-Ja sam mislila da ću da se ugušim unutra. Ajde da uzmemo kofere.- pojurila je Yerim ka gepeku a ja sam za njom.

Ona je jedina osoba kojoj sam mogla sve ono da kažem. Bilo je teško na početku ali ona me je razumela i dala je sve od sebe da mi pomogne. Pored nje se osećam sigurno i zaštićeno. Iako je slabija i sitnija od mene znam da bi se bez straha kačila sa starijima i većima od nje. Treba mi njeno samopouzdanje.

-Yuna, požuri da nađemo našu sobu da bi razgledale sve pre ručka.-

-Kako planiraš da obiđeš sve za tako kratko vreme?-

-Nema veze. Obićićemo samo košarkaške terene.- namignula mi je njenim prelepim svetlim očima.

Ušli smo na recepciju gde je radila jedna prelpa devojka.
-Vaša soba je broj 16 a pavilijon broj 3. Malo je došlo do greške jer ste se kasno prijavile ali nismo hteli da vas odbijemo pa će te biti u paviljonu sa košarkašicama i košarkašima. Nije imalo mesta među odbojkašima.

-Pa dobro- Yerim je napravila tužnu facu i pogledala u mene kao da je znala moju pravu reakciju na ovo.

-Pa šta?- Tačno znam zašto me je pogledala. -Idemo, nemamo vremena.- uhvatila sam je za ruku i potrčala prema našem pavilijonu.

Ispred su bile neke zgodne košarkašice u dresovima svog kluba. -Vi ste nove?- upitala je jedna sa crnom kosom.

-Mi smo odbojkašice ali nije imalo mesta za nas tamo pa su nas poslali ovde.-

-Nećemo praviti probleme- rekla sam nakon čega me Yerim ćušnula. -Šhh- Ne voli da se spušta ispod nečijeg nivoa. Ne želi da neko misli da postoji neko jači od nje.

-A da. Pričali su nam. Vi ste na spratu sa nama. Iznad nas su oni dosadni košarkaši.- rekla je plava devojka. -Kako se zovete?- nasmejala se.

-Ja sam Yuna-, -Ja sam Yerim- rekle smo u isto vreme. -Vi?-

-Ja sam Ryujin.- To ime baš stoji nekome sa crnom kosom, pomislila sam.

-Ja sam Lia- rekla je plavuša.

-Kako su vam slatka imena!- Inače Yerim obožava ime Lia. Da ima ćerku tako bi je nazvala.

-Da!- složila sam se.

-Pa da vam ne smetamo previše. Upoznaćemo se bolje kasnije.- Nasmejala se Lia 𝘥𝘰𝘬 𝘫𝘦 𝘯𝘢 𝘯𝘦𝘬𝘪 𝘤̌𝘶𝘥𝘢𝘯 𝘯𝘢𝘤̌𝘪𝘯 𝘣𝘶𝘭𝘫𝘪𝘭𝘢 𝘶 𝘮𝘦𝘯𝘦.

-Vidimo se kasnije!-

Ušle smo u sobu. Baš je lepa. Ima jedan francuski ležaj i malu fotelju.
-Nije nešto mnogo lepo ali nije ni loše.- Rekla je Yerim.
-Upravu si- složila sam se.
Na stočiću se nalazio papir na kome je pisalo u koliko sati počinje ručak i da za ostale obroke moramo da vidimo u glavnom pavilijonu kada počinju.  -Ajde sad da požurimo, imamo ručak za 10 minuta a moramo i da odemo kod trenera.-
-Ajde, ali posle...znaš već-
-Znam- nasmejala sam se.

𝘖𝘴𝘦𝘤́𝘢𝘮 𝘯𝘦𝘬𝘶 𝘴𝘪𝘭𝘶 𝘰𝘥 𝘬𝘢𝘥 𝘴𝘢𝘮 𝘥𝘰𝘴̌𝘭𝘢 𝘯𝘢 𝘰𝘷𝘰 𝘮𝘦𝘴𝘵𝘰. 𝘕𝘦 𝘥𝘢𝘫𝘦 𝘮𝘪 𝘮𝘪𝘳𝘢.

-Treneru, mi nismo u istim kućicama, kako će mo da se snađemo. Ne znamo ni gde je sala a kamoli kada da budemo tamo.
-Polako. Smirite se. Daću vam tabelu sa našim terminima. Sve što treba da znate je da budete tamo deset minuta ranije.-
-Hvala treneru- rekle smo Yerim i ja u isto vreme.
-I još nešto- , nastavila je -Budite ovde pet minuta ranije pre svakog obroka da bi krenuli zajedno. Ne može da se ide odvojeno kako se kome ćefne.
-Uredu- rekla je samo Yerim.
-Deco, idemo na ručak. Požurite!- Rulja je krenula da izlazi iz one kućice.

𝘕𝘦 𝘮𝘰𝘨𝘶 𝘯𝘪 𝘥𝘢 𝘫𝘦𝘥𝘦𝘮. 𝘒𝘢𝘰 𝘥𝘢 𝘮𝘪 𝘯𝘦𝘬𝘪 𝘬𝘢𝘮𝘦𝘯 𝘴𝘵𝘰𝘫𝘪 𝘯𝘢 𝘴𝘳𝘤𝘶. 𝘔𝘰𝘻̌𝘥𝘢 𝘻𝘯𝘢𝘮 𝘻𝘣𝘰𝘨 𝘤̌𝘦𝘨𝘢 𝘢𝘭𝘪 𝘻𝘢𝘴̌𝘵𝘰 𝘣𝘢𝘴̌ 𝘯𝘢 𝘰𝘷𝘰𝘮 𝘮𝘦𝘴𝘵𝘶.̌ 𝘒𝘢𝘰 𝘥𝘢 𝘫𝘦 𝘯𝘦𝘬𝘢 𝘴𝘪𝘭𝘢 𝘶 𝘱𝘪𝘵𝘢𝘯𝘫𝘶. 𝘚̌𝘵𝘢 𝘢𝘬𝘰 𝘫𝘦 𝘵𝘰...

                             •    •    •

-Koliko je dobar ručak. Iskreno nisam ovo očekivala. -rekla je Yerim držeći se za stomak kao da će da pukne. Ja ne volim da jedem hranu toliko ali dobro pa ona jede za nas obe.
-Da, nije bilo loše...- skrenula sam pogled.
-Da li si dobro? Bleda si plus ništa nisi jela. Ceo ručak si izgledala kao da lutaš po svojim mislima. Ako je...-
-Hajde samo da odemo u sobu pa ću ti reći- Ne mogu od nje da sakrijem. Ume ona da prepozna.

Izlazimo iz te glavne kućice i krećemo prema našoj. To mesto tako lepo isplanirano. Na velikom prostoru se nalazi 5 tih kućica, za svaki sport po jedna i ona glavna u kojoj su sale i bazeni. Priroda je očaravajuća a pogled na ogromne borove i jele je veoma opuštajuć. Vazduh ima svoj prirodni miris i aromu ruža koje su posađene na sve strane. Prava rekreacija uz prirodu.

Stigle smo u sobu.
-Yuna, molim te.- zaplakala je.
-Zašto plačeš?- Obrisala sam joj suzu svojim rukama. -Nemoj! - zaplakala sam za njom. -Moram nešto da ti priznam.-
-Reci. Ne mogu da te gledam takvu.- pogledala me je u oči.
-Osećam nešto od kada smo došle. Znaš, isti osećaj kao kada sam 𝘨𝘢 𝘷𝘪𝘥𝘦𝘭𝘢.- rekla sam jecajući.
-To je neki znak, veruj mi.- Njenim toplim zagrljajem mi je unela trunčicu njene sreće u mene. Njen zagrljaj sve leči.
-Šta ako se sretnem- počela sam da se tresem na ovu pomisao. Nema svrhe. On ne zna šta sam sve preživila zbog njega. Ne može to se oseti tek tako. Ja sam samo obična paćenica na koju je očigledno bačena neka magija. 𝘔𝘢𝘨𝘪𝘫𝘢 𝘷𝘦𝘭𝘪𝘬𝘦 𝘰𝘱𝘴𝘦𝘴𝘪𝘫𝘦 𝘻𝘢 𝘯𝘦𝘬𝘪𝘮.

𝘚̌𝘵𝘢 𝘢𝘬𝘰 𝘨𝘢 𝘴𝘵𝘷𝘢𝘳𝘯𝘰 𝘴𝘳𝘦𝘵𝘯𝘦𝘮...