Od sporta do ljubavi [Hyunjin FF]

5. Poglavlje

-𝘵𝘪𝘮𝘦 𝘴𝘬𝘪𝘱-
𝘡alupila sam vrata iza sebe ostavljajući sve reči koje sam joj mogla uputiti ali nisam. Ne volim da se svađam sa osobama koje duboko u sebi volim šta god se desilo. -Nisi normalna- rekla je nakon što se čuo tresak vrata koji je davao jasan znak.

Ne mogu da verujem da se to desilo. Verovala sam joj.

Lutam po ovom kampu.

Nema nikog.

Okrenula sam se i videla nekog dečka kako igra košarku.  Iznenada poznata silueta izbila je u prvi plan ispred vedre noći, na kojoj je sijao pun mesec. Čim sam ga ugledala srce mi je nenormalno lupalo. Čini mi se da se skoro svakim treptajem može osetiti uzbuđenost i strah koji je dodatno potiskuje. Kako sam se približavala, kolena su mi sve više klecala a misli su mi bile prazne. U jednom momentu sam zaboravila zašto sam uopšte krenula na tu stranu. Vetar je donosio svu nervozu i dodatno naježio svaki deo mog tela. Ne znam ni kako bi tačno opisala prizor koji je bio par koraka od mene. Iste oči, iste ruke, ista ona osoba za kojom....

Oseća se u vazduhu. Bespomoćni vapaj koji su oči jasno govorile. Ugledao me opčinjen mnom.

Ukopao se u mestu. Ne mogu da verujem da je to ta osoba. Osoba koja je samo tako ušla u moj život i njena pojava koja me proganjala do ovog trenutka. Pogledi su nam se sreli. U tom trenutku smo postojali samo nas dvoje. I tako, kao u snu. Suočio se sa strahom i dotrčao je do mene.

-Ti.......-

Skrenula sam pogled ka njemu a zatim ga pogledala u oči. -Znači stvaran si.-  𝘳𝘦𝘬𝘭𝘢 𝘴𝘢𝘮 𝘶 𝘴𝘦𝘣𝘪 𝘪 blago sam se nasmejala nakon čega sam osetila topao zagrljaj i njegov vreo dah na mom vratu. Zagrljaj koji je držao moju bespomoćnost i koji kao da je svo ovo vreme bio uz mene.
Previše sam se opustila, ne mogu to da dozvolim. Mora da zna da ne ide to tako.
Udalji smo se i krenuli smo da razmenjujemo poglede koji su govorili više od reči. Odlučili smo da buljimo jedan u drugog i razmenjujemo naše, trenutno, nestvarne i zbunjene misli. Previše me je sramota da krenem za njim ali me nešto vuče.

Moguće je da je to samo plod neke moje mašte. Misli mi je prekinuo dubok glas koji se čuo sa tribina.

-Dolaziš- rekao je neki dečko plave kose i u istom šorcu kao ovaj, ne znam kako da ga nazovem.

Pogledao ga je popreko i on je odma otišao.

Opet smo sami.

Nije mi jasno zašto je i on šokiran kada je sa moje tačke gledišta izgledalo kao da samo sa mnom nešto nije uredu. Izgleda kao da su osećanja bila dvostrana. Idalje sedimo u šoku ali mu ne dozvoljavam da vidi moju slabu stranu.

Odjednom sam osetila toplinu na svojoj šaci nakon čega je prestala da se trese. To je bila njegova šaka koja je nežno prislonjena na moju, krhku i hladnu.

-Oboje smo svesni oko toga šta je između nas, jer tako?- upitao je gledajući u suprotnu stranu jer nije imao hrabrosti da me pogleda pravo i oči.

-Ne znam da li bi uopšte trebala da budem pored tebe i da ti verujem. Ne znaš kroz šta sam prošla zbog tebe. Ti si kriv. Ti i to tvoje predivno lice, predivne ruke i usne.' To su mi bile jedine 𝘮𝘪𝘴𝘭𝘪 u glavi i kako sam mu bila bliža one su išle sve gore. Prošlo je samo 5 sekundi a u mojoj glavi prošlo je pet hiljada pitanja i scenarija.

Najzad, nešto je prekinulo moje bespomoćne misli koje su išle van kontorole kako je vreme odmicalo.
-Isto se osećamo.- Konačno je pogledao u mene dok je govorio to. U neku ruku sam se osetila uvređeno, "Isto se osećamo" kako se usuđuje to da kaže. Ali opet, nešto mi brani da se udaljim odavde.
'Ako je tako' rekla sam 𝘶 𝘴𝘦𝘣𝘪 dok mi je suza iz oka pala pravo na naše ruke, -ispričaj šta ti osećaš, zato što ja...- počela sam sve više da jecam potiskivajući suze koje dolaze i sledeće što sam osetila je moja glava na njegovom ramenu zajedno sa istim osećajem topline od pre.
Niko nije bio spreman da započne konverzaciju a ni da je završi. Stajali smo tako minutima, satima...

Pomerio je glavu a iz njegovih tamnih očiju su krenule posledice prevelike količine osećanja koje su ga sve više pritiskale stvarajući pravi strah za daljim vremenom provedenim ovde, sada, ali ne sam.

-Nedostajaćeš mi. - To su bile reči koje je vetar odneo negde, daleko i nadam se da se neće vratiti. Ne mogu više da ostanem ovde u ovakvoj atmosferi.

Želim da budem sa njim ali ne želim istu bol koju osećam. Želim da ga da zagrlim, osetim, razumem, ali nisam još spremna na to. Želim više nego što očekujem. Želim da se bar nekako zbližimo ali ne ovako, sada....

Stvari više nemaju smisla.

Idem da spavam.

-𝘓𝘢𝘬𝘶 𝘯𝘰𝘤́, 𝘷𝘪𝘥𝘪𝘮𝘰 𝘴𝘦 𝘴𝘶𝘵𝘳𝘢.- 𝘳𝘦𝘬𝘢𝘰 𝘫𝘦 𝘴𝘢𝘮𝘰𝘶𝘷𝘦𝘳𝘦𝘯𝘰 𝘪 𝘯𝘦𝘴𝘵𝘢𝘰 𝘪𝘻𝘢 𝘫𝘦𝘥𝘯𝘦 𝘰𝘥 𝘬𝘶𝘤́𝘪𝘤𝘢 𝘶 𝘰𝘷𝘰𝘫 𝘴̌𝘶𝘮𝘪.
-𝘕𝘦𝘤́𝘦 𝘣𝘪𝘵𝘪 𝘴𝘶𝘵𝘳𝘢 𝘢𝘬𝘰 𝘴𝘦 𝘯𝘦 𝘱𝘳𝘰𝘣𝘶𝘥𝘪𝘮.- 𝘳𝘦𝘬𝘭𝘢 𝘴𝘢𝘮 𝘯𝘢𝘬𝘰𝘯.....