Umetnica Njegovog Srca

1. Početak

Sedela je u sobi i slušala svog brata. Uvukao se u velika sranja, krao je od najvećeg mafijaša u Srbiji, možda i šire i sada ga juri....
"Davide o tome si trebao ranije da razmišljaš.. Zašto, zašto kriminala? Život ti nikad nije bio loš.. Šta te je tu privuklo? Ima toliko poštenih poslova na svetu i ti izabereš ovo? I šta sada, čekaš svoju smrt? Stric te nikad nije tako vaspitao. Razočarao si me Davide."
Rekla je Anđela, smirenim tonom u kojem se čuo bes. Njen brat, osoba koja je uvek bila ponos porodice je kriminalac? Tiho je uzdahnula...
" Davide šta si uradio? "
David nikada u životu nije video Anđelu ovoliko ozbiljnu, nije bilo njenog divnog osmeha, bila je samo hladna i čekla je temeljne odgovore.... Nikada mu nije bilo ovoliko tesko da progovori...
"Slučajno sam naleto na njegove ljude, i sve je bilo spontano, ne znam ni sam kada sam postao deo toga.."
Zastao je na kratko.
"Ali vremenom sume postaju sve veće i veće, a čovek sve više i više željan, to je valjda i mene povelo...
" Koliko mu dugujes? "
" Nekoliko milona.. "
Dinara je pomislila u sebe..
"Evra"
"Šta? Kako si uspeo da doguraš do te cifre?!
Odmahnuo je glavom.
" Ne znam."
Pogledala ga je pravo u oči.
" I ja ne znam kako da ti pomognem. "
Sada je već ustala i počela da šeta po sobi..
" Ako prodam galeriju, slike, otpustim pola  firme prodam ona dva stana.. Ne znam, možda bi imali.. Ali to nije ni približno tvojoj cifri."

"Ne možeš to da uradiš, to je previše.."

"Pa šta da radimo Davide? Da li imaš bolji predlog?"
"Ne."
Na trenutak je zastala.

"Da li si pokušao da se izviniš i da vratiš dug?"

"Hajde Anđela misliš da bi to uspelo? On je kriminalac i moj šef, nije moj prijatelj.. Nikom ne oprašta, on je čudovište.. Ubija,diluje i još mnogo toga... On je Vukan Belošević - Crni."
Ljuto ga je pogledala..
"Veoma dobro znaš koje i opet si radio za njega.."
Pogledao je..
" U redu, neću više da te krivim."
"Njegovi ljudi su sigurno blizu. Siguran sam da mi prate telefon."
"Davide, ovde u Jagodini te ništa ne može sačuvati, brzo će te naći ako ostaneš ovde."
Pogledala ga je..
" U redu, ideš u Niš, pravo na let, i ideš u Ameriku. Odmah ću da ti rezervišem kartu."
"Ali-"
"Ni reč više. "
"Šta je sa tobom? "
"Sutra ujutru krećem ka Beogradu"
"Tamo nije bezbedno."
"Davide, za tebe tamo nije bezbedno."
"Ne smeš da ideš tamo, on će te ubiti, tebe sam takođe umešao."
Znala je da je upravu, umešala se u ovo, mogućnost da će je povrediti je velika..
"Nema veze, snaćiću se ja, možda odem u neku zemlju.."
"Ne možeš da rizikuj svoj život."
"Rekla sam ti da ne brineš."
Sela je pored Daria i zagrlila ga..
U sledećem trenutku su zaplakali, on od nemoći i glupe ideje zbog koje je sada uvukao sestru u ovo sranje, a ona što nije bila dovoljno dostupna svom bratu, on nije imao nikog više osim nje i njenog mladjeg brata.
" Sećaš se kada smo bili mali, svaki put kada bi dolazio ostavio bi mi svoju igračku a ja bih skakala od sreće, te igračke sam mnogo volela i nikada ih ne bi davala Novaku i ako su bile muške"
"Da, uvek sam voleo da te gledam kako skače od sreće zbog neke glupe igračke.."
Smejali su se.
"Hvala ti Anđela, ne znam šta bih radio bez tebe."
" Hajde da kažemo da je ovo sve zbog tvojih igračaka. "
"Davide mislim da je vreme da kreneš, ne smeju da te stignu."
"U redu."
"Prvo idemo do banke, a onda se rastajemo."
I tako su krenuli ka gradu, stigli su do bankomata..
"Izvoli, ovde imaš dovoljno za nekoliko meseci, taksi i karta su ti takođe plaćeni."
"Hvala, hvala puno."
"Hajde nemoj ovo da činiš još teže, molim te samo mi pošalji tačku kada si u Americi. Ako je sve u redu odgovoriću ti."
Zagrlili su se i pozdravili.
David je gledao kroz prozor svoju sestru koja mu je mahala, u njenim očima je bila vidljiva tuga ali i straha iako je pokušavala da ih ne pokaže.

Kada je već auto nestao u daljini
okrenula se i krenula ka svom malom stanu.. To je bio poklon od roditelja za završeni fakultet, oduvek je volela Jagodinu, nikada nije znala razlog.. U tom gradu se osećala kao da je slobodna... Iako je njeno rodno mesto Kraljevo, Jagodina je imala njeno srce... Na putu do kuće je imala osećaj kao da je neko prati.. Ignorisala je sve oko sebe, mislila je da umišlja zbog straha.. Kada je stigla njena mačka je dočekala.. Mazila se o njenu nogu, želala je pažnju..
"Gde je moja ljubav?"
Uzela je Tiu u naručje i tako je mazila..
Spustila se na krevet.. I počela da piše poruku svom bratu. Nikada ga nije lagala, a sada ni jedna reč neće biti istina.. Mama i tata će biti isuviše zabrinuti....  Poruku nije poslala. Sve se činilo kao izdaja, laž. Nije želela da znaju šta se dešava. Nadala se da će sve biti u redu.
Pogledala je na sat, bilo je već 1, nakon svega samo je želela da spava i da zaboravi ovaj dan, događaj, sve. Svet snova je bio veoma blizu, ali iznenada vrata njenog stana su se otvorila.. Odmah je skočila sa kreveta, nije znala šta da radi, šta je sada očekuje, krenula ka ulaznim vratima... Kako je provirila tako je zapazila tri momka.. Odmah su je uočili. Momak koji je bio samo nekoliko koraka ispred nje je posmatrao.. Bio je visok i krupan poput stene, imao je plavu kosu i plave oči.. Oko struka je pištolj. Strah je obuzimao njeno telo... U ovoj zgradi nije bilo kamera. Knedla u grlu se odjednom pojavila.. Posmatrali su se nekoliko sekundi. Shvativši da ima telefon u kome su informacije o Dariu, brže bolje je bacila telefon što je jače mogla u zid.Pucanje ekrana je odzvonilo kroz stan. Plavi momak se nasmejao..
"Pa, gde je?"
Ćutala je, nije imala snage a ni želje da odgovori..
Prišao je i uhvatio je za vilicu..
"Gospodjice, gde je?"
Ćutala je..
Momak iza njega je krenu da pretura po stanu...
Momak je izašao iz sobe, u rukama je držao Tiu.
Istog trenutka je sklonila ruku sa vilice..
"Pusti je, ona vam ne može pomoći."
Gledala je u momka koji je u sledećem trenutku uperio pištolj u mačku..
Plavi momak ju je opet uhvatio za vilicu... Momak iza njega je uperio pištolj i u nju. Noge su joj se otsekle.
"Odgovori ili."
Nije imalo potrebe da nastavlja rečenicu...
"Ne znam." Brzo je promucala.
Nasmejao se..
Pustio je. I naslonio se na zid pored.
"Hajde bez laži, ako nam kažeš mi te više nećemo dirati ali ako nam ne kažeš naš šef će doći da izvuče informaciju.. I mogu da kažem da će to biti odvratno i teško za tebe i verovatno ćeš umreti. Da li je tvoj život toliko bezvredna da umreš zbog te propalice.."
Osetila je bes jer je označio njenog brata kao propalicu
On nije šef, nije Vukan?
Gledajući u njega, i u pištolj koji je svakog trenutka mogao da opali metak počelo je da joj se vrti, osetila je mučninu, i već u sledećem trenutku je videla crno.. Pala je na pod i onesvestila se...
Plavi momak je podigao sa poda i držao u naručje..
"Sranje"
"Šefe šta čemo sa mačkom?"
Pogledao je u malu belu mačku. Sama neće preživeti.
"Vodimo i nju."
Treći momak se oglasio.
"Ja ću uzeti telefon i još jednom ću sve proveriti."
"U redu, pobrini se da izgleda kao da je sama napustila stan."
Spustio je devojku u automobil. Zavezao joj je ruke i noge. Seo je na mesto vozača i krenuo ka Beogradu.
Prebacio je pogled.. Ni kriva ni dužna završila je ovako. Bilo je očigledno da devojka nikada ne bi izdala Daria.
Telefon mu je zazvonio.. To je bio Vukan.
"Halo"
"Da li ste ga našli?"
"Ne, pobegao je, bio je kod neke devojke, ništa nije rekla, i na kraju se onesvestila."
"Zajebavaš me zar ne?"
"Nažalost ne."
"Krenuli smo ka Beogradu, stižemo za nekoliko sati... Šta ćeš da uradiš sa njom?"
Vezu je ispunila tišina..
"Ne znam, moram da razmislim. "
"U redu."
U sledećem trenutku se veza prekinula. Ona je još uvek spavala.

Novi deo je tu nadam se da vam se sviđa 🎀