•̶̦̙̍̉́̍̅̎̈́•₳₦Ø₥₳Ⱡł₵₦ł••̶̦̙̍̉́̍̅̎̈́

Rule I - Begunci

Vid mi mute gorke suze koje padaju i vlaže moju majcu. Zašto!? Zašto sam dozvolila da umre!? Moja jedina nada, moja snaga da nastavim dalje, sada više nije živa. Ubili su je. Potpuno sam sama. Prave mi društvo samo ove bolne misli koje me sprečavaju da predjem preko svega. A i kako bih? Jedino što sada mogu da radim je da bežim. Ništa više ne deluje stvarno dok me noge nose daleko od strašne scene kroz mrak. Iako fizički uspevam da pobegnem, od osećaja krivice nikad neću.

Zarobljena u svojim sabotirajućim mislima i bolu koji me steže sa svih strana, nisam primetila dva blještava svetla koja se kreću u mom pravcu. Sve veća i veća, skrenula su mi pažnju prekasno. U sledećem trenutku sam već bila na vozilu koje je svoju brzinu u velikoj meri smanjilo kočenjem. Udarac je ipak bio dovoljan da me ovako iscrpljenu ostavi bez svesti. Sve je postalo crno.
--------------------------------------------------------
Polako se vraćam u stvarnost, ali još nisam potpuno budna. Kroz moje zatvorene kapke prodire svetlost sunca. Ne usudjujem se da ih otvorim jer se nalazim u nečijem naručju. Nemam energije da se sada suočim sa mojom trenutnom stvarnošću. Osećam da sedim u vozilu koje se kreće. Svaka neravnina puta kojim idemo izaziva pogoršanje bola koji osećam u celom telu.

Pobegla sam od svega, to je dobra stvar, ali mi se sada nove misli motaju po glavi. Da li sam zapravo pobegla ili sam ipak uhvaćena? Da li je slučajnost što me vozilo udarilo? Ipak, ta vlast zna sve i kontroliše sve, lako su mogli da me pronadju. Da li su oni bili poslati da me uhvate? Ako planiraju da mi stave čip ili da me ubiju, onda je najbolje da im pobegnem sada, dok još uvek misle da sam bez svesti.

Polako otvaram oči trudeći se da ne pomeram ostatak tela da im ne bih privukla pažnju. Nalazim se u prikolici kombija koja nema krov, već je ograničena dvema drvenim daskama i sa leve i sa desne strane. Na kraju prikolice su zatvorena vratanca, čija je gornja ivica u visini donjih dasaka, a donja povezana sa prikolicom. U nečijem sam naručju, ledjima okrenuta ka vozačkoj kabini malog kombija. Imam savršen pogled na celu prikolicu koju delim sa jos tri osobe.

Sa moje desne strane, sklupčana na podu prikolice, spava osoba neobično nežnog lica, kratke, pomalo talasaste zelene kose, čije šiške mu prekrivaju lice, mršavog tela i otrcane odeće. Oko glave ima zavezanu maramu bež boje, a na rukama rukavice sačinjene od platnenih traka, za koje mi se čini da su od istog materijala kao i marama. U zagrljaju čvrsto drži moju drvenu palicu, koju sam sama obavijala tkaninama raznih boja i vrsta ne bi li je bar malo zaštitila od udaraca. Verujem da je čuva u slučaju da želim da se branim ili da im naudim. Način na koji spava i mladolikost lica navodi me na pomisao da nije stariji od trinaest godina. Zašto bi poslali decu da me dovedu? Zar su im čipovi toliko spržili mozak?

Sa leve strane sedi i spava dečko crne talasaste kose koja pada i prekriva jednu celu stranu lica, dok je sa druge strane kosa potpuno kratka. Naslonjen ledjima na levu stranu kombija sa glavom oborenom na savijena kolena, izgleda kao da je dugo motrio na nas dok ga umor konačno nije savladao. Izmedju stomaka i kolena mu sedi luk crne boje, osiguran metalnim pločicama na mestima na kojima se spaja s kanapom. Sa ramena desne ruke visi rančić valjkastog oblika pun drvenih strela. Tri prsta desne ruke obavijena su mu crnom tkaninom. U istoj ruci drži par naočara okruglih stakala. Nije delovao starije od sedamnaest godina.

Naslonjen na desnu stranu prikolice sedi neko i ja u njegovom naručju. Oko svojih nogu i na ledjima osećam ruke dečka koji me je obuhvatio. Pored njega se nalazi nož čiju oštricu štite kožne korice. Njegova pognuta glava, pokrivena do ramena dugom kovrdžavom kosom, govori mi da se i on predao snu kao i ostali. Koliko dugo sam bila bez svesti? Koliko dugo putujemo i kuda?

Svake sekunde se sve više bojim onoga što može da se desi ako ne nadjem način da pobegnem ovog trenutka. Ali kako? Nalazim se u pokretnom vozilu, okružena naoružanim ljudima. Jedina dobra stvar je što spavaju. Ako uspem da dodjem do svoje palice, bez da im dam neki razlog da se probude, možda ću moći da im zapretim i nateram vozača da zaustavi kombi. Samo tako ću moći da napustim vozilo bezbedno. Nemam drugi izbor.