Dobro se dobrim vraća

PROLOG

1911. godina Centralna Srbija

Već sedam dana plačem i molim Boga za pomoć. Jedino mi on može pomoći, jer u ovim teškim vremenima, ljudi su odavno postali sebični, cinični i više se raduju tuđoj nesreći nego svojoj sreći.
Posebno vole da preturaju po tuđem prljavom vešu dok svoj guraju pod tepih.
Svoju sam porodicu dovela do toga da celo selo bruji o bruci neviđenih razmera. Grešnica, rodila kopile, otac mu se ne zna. Otac da bi odbranio čast, ubio Ljubomira, a meni, pre nego što ga je odvela milicija rekao:„Kada se vratim neću ni tebe ni to kopile da vidim u kući. Ja više ćerku nemam. Ako li te zateknem ovde, presudiću i tebi kao i onom bednom kurvaru.”

Majka plače i uzdiše. Jutros je dobila abar da oca sutra puštaju, a ja ne znam ni gde ću ni šta ću.

Izađem iz kuće u ranu zoru, nosiću Žiku i ostaviti kod bunara, možda ga neko i uzme i zaštiti od sigurne smrti. Prekratim se, poslednji put pogledam kuću čiji prag više nikada neću preći i krenem.

Osmotrim dobro okolinu i kada se uverim da nikoga nema sednem pored bunara da svoje dete podojim zadnji put. Gledam ga kako sisa ne sluteći šta mu se sprema. Plave oči me netremice gledaju, oči iste kao i njegovog pokojnog oca.

Zaplačem, jer nije samo moj Žika ostao siroče. Ljubomir je bio oženjen čovek i imao je sina i tri ćerke. Grešna sam i takva ću ostati. Upropastila sam dve porodice, svoju osramotila a njegovu zavila u crno.

„Maro, ne sedi na mokroj travi, razbolećeš se i staće ti mleko.” Glas koji čujem me zaledi na mestu. Niko drugi, do Nikolije, Ljubomirove udovice. Ukočim se, pa osetim nežnu ruku koja se spusti na moje rame.„Ustani i pođi sa mnom, šta imamo podelićemo.”