Dobro se dobrim vraća

PETO POGLAVLJE

SAD, 1946.
Johan...
Morao sam da napustim Srbiju. Posle rata, bez ikakvih dokaza, proglase te nepodobnim. Možeš završiti streljan, sa oduzetom imovinom ili poslat na prinudni rad na Goli otok.
Ni jedna opcija nije bila u opticaju. Pošto su me okarakterisali kao simpatizera Kralja, nisam imao drugu opciju nego da odem.
Seljačko dete, navikao da vredno radim, lako sam se snašao. Fizikalci svuda trebaju. Žal za napuštanjem domovine tinja u mojim grudima.

SAD, 2023.
„Konačno!”, obradujem se kada mi moja kćerka Jelena javi da je preko kolega iz Beograda uspela da pronađe nekoga od potomaka Nikolije, žene kojoj čitava naša loza duguje život.
Nije bilo lako tada, a ni sada ni jedna žena ne bi prihvatila ljubavnicu svog muža sa njihovim detetom.
Za njega se samo zna da je ubijen i uvek je predstavljao tabu temu. Njih dve, Nikolija i Mara su protiv svih ostale zajedno i odgajile šestoro dece. Jedan od njih je moj otac. Zato se svi svojski trudimo da pronađemo potomke od naše zaštitnice Nikolije i pomognemo im u teškim vremenima koja su zahvatila čitav Balkan.
Odlučio sam da još jednom dok sam živ odem u Srbiju. Nikoliji ću da podignem spomenik, a tog momka da obezbedim da živi lagodnim životom.

Ivan...

Razmišljao sam da u ponedeljak uveče odem do nje. Ali pošto se nije javljala na telefon, odustanem.
Sledećeg dana ulazim u zgradu i vidim svog omiljenog portira Miću. Pozdravim ga, ispričamo se. Žurim, čim ne radim dan, dva, posao se nagomila i znam da je opet tako. Zakoračim na stepenice, ali otvaranje vrata i Mićin ljubazan ton me zaustavi. Ako je neko ko ranom zorom dolazi kod mene, bolje da sačekam. Bar taj neko ne mora da šipči na poslednji sprat. Vratim se tri stepenika i kada je ugledam oduševim se. Ali, kao i obično, moje oduševljenje ubrzo splasne.Jeste, ona je, ali ovde je drugim povodom. Ona je najavljena nova načelnica. Mića joj nešto priča, ali ne čujem šta. U ušima mi pišti, pritisak mi skače, puls podivlja. Bez reči se okrenem i odem moleći Boga da bez posledica stignem u kancelariju i popijem lekove.
Svakakve mi misli prolaze kroz glavu, ali pokušam da se fokusiram na mog Astora, jedino biće na planeti koje me nikada neće izdati. Zamišljam njegovu sreću svaki put kada me vidi. Njegovo privlačenja pažnje i njegov rep, bar ono što je od njega ostalo, koji vrti od radosti.
Uspem da se dovučem do kancelarije i popijem lekove. Nastavim da razmišljam o njemu, o danu kada je završio kod mene. Tužnog pogleda, uplašen, baš onakav kakav sam i ja tada bio. Oba smo se trudili i uspeli da svako preboli svoju muku. Od tada imam prijatelja koji osim pažnje ne traži ništa. Niti šta pita, niti nudi rešenja. Sa njim se najbolje ispričam.
Puls i pritisak mi se stabilizuju. A onda mi se nepozvana, pojavi slika moje bivše žene.
Odmahnem glavom da rasteram misli, ali se uporno vraćaju. Ne, ne mogu ja ovo da podnesem. Ne na poslu.
Pozovem mog izabranog lekara, inače prijatelja iz djetinjstva. Kažem mu da sam ponovo u problemu i da moram da odem sa posla.
„Na bolovanju si do daljnjeg i nemoj ponovo da sahraniš tropera. Dođi ili zovi ako ti zatreba još nešto." On je jedan od retkih koji zna kako sam se lečio kada sam prošli put doživeo da mi jedna žena nešto prećuti. Da je lagala, video bih, ali nije, samo mi nije rekla.
Strčim niz stepenice, Mići dobacim da sam na bolovanju do daljnjeg i trčećim korakom napuštam zgradu.
Ni Dunja me nije slagala. Samo je prećutala istinu. Od svih žena na svetu morala je da prećuti i da se ovako pojavi.
Astor me dočeka na kapiji i kako vidi da idem ka staroj garaži, povileni. Obožava da se vozi u troperu i da se mota oko džipa kada ga zaglavim u blatu. Preko odela obučem radno i za pet minuta smo u obližnjoj šumi. Stiskam gas, stežem volan. Imam utisak da će sve da prsne, ali ne odustajem.
Samo ovaj adrenalin može da mi pomogne da preživim i ovu izdaju, a da mi ne prsne ni mozak ni srce.

Dunja...
Spustim stvari na sto. U šoku sam. Od kud on ovde? Onda se setim da je Mića pominjao da je on načelnik veterinarske inspekcije. Sranje. Od svih mesta u gradu i okolini mora ovde da radi.
Moj stav je da nikada ništa ne petljam sa kolegama. Praviću se da ga ne poznajem. Posle posla moramo razgovarati.
Nađem broj od veterinarske inspekcije i pozovem ga, međutim neko ko se javio me obavesti da je Ivanu pozlilo i da je otišao.
Prepadnem se, nije mi delovao kao neko ko ima neki problem. Pozovem ga, nedostupan je.
Dok razmišljam o njemu, sekretarica mi najavi stranku i tog momenta se prebacim u poslovni mod i krenem da radim. Saznaću šta je sa Ivanom, to je bar lako. U ovakvim ustanovama tračevi se šire brzinom svetlosti.
Ne čekam dugo na informacije. Deo slagalice otkrijem u toaletu.
„Ivan je ponovo u onom njegovom stanju. Izjurio je iz zgrade kao da sam vrag goni, kao onda kada je saznao da mala nije njegova.” Ne izlazim iz kabine dok se glasovi ne udalje.
Znači nije mu ovo prvi put da nestane. Vratim se u kancelariju baš kada Sneža skuplja šolje. Ako iko zna, zna ona. Kafe kuvarice i higijeničarke su izvor informacija, i to nepresušan.
„Snežo, znaš li ti šta se dogodilo načelniku veterinarske, izgleda da se razboleo?
„Ivan je bolestan od dobrote. Sigurno je opet našao neku rospiju koja ga je varala i lagala. Ovako je bilo pre tri godine, inače on nikada ne odsustvuje sa posla.” Iskreno uzdahne i izađe.
Ne stignem ni da posložim ono što sam čula, već mi stigne sledeća stranka. U nekoliko navrata biram njegov broj, ali je i dalje nedostupan.

Kad sve za danas završim, odlučim da malo popričam sa Mićom. Radno vreme je odavno završeno i osim Miće i mene nema nikog drugog u zgradi. Pokupim stvari i siđem u prizemlje. Mića me dočeka sa istim onim osmehom kao i jutros. „Načelnice, prijatan dan.” Pozdravlja me misleći da odlazim.
„Hvala Mićo. Mogu li nešto da Vas pitam?”
„Naravno, kako mogu da Vam pomognem?”
„Šta se desilo sa načelnikom veterinarske inspekcije? Ima li nekih vesti, da li je dobro?” Mića se počeša po temenu, što je znak da mu je nelagodno.
„Stigle su doznake, na bolovanju je. Ima problem sa srcem. Ali ništa opasno. Kada je preživeo pre tri godine, ovo nije ništa. Malo odmora i biće kao nov.” Rezervisan je, ali i ja bih bila da sam čula sve ono što se o meni priča.
„Šta se desilo pre tri godine?” Direktna sam.
„Uh, kako da kažem..”prekinem ga.
„Mićo, vi svi znate, svi osim mene. Ne mogu da pomognem ako ne znam šta se desilo.”
Postavim se autorativno i Mića progovori, kao da je neko popustio branu reči samo sipaju:
„Pre tri godine je bio oženjen i najsrećniji čovek na svetu. Kada mu se rodila ćerka, bio je van sebe od radosti. Jedan dan, baš kao jutros, na stepeništu ga je sačekao neki čovek i rekao mu da dete nije njegovo. Doživeo je ozbiljan napad. Hitna pomoć mu je jedva spustila puls i pritisak. Nažalost ispostavilo se da ga taj čovek nije lagao.
Tri godine ga nisam video nasmejanog, do jutros. Šta mu se onda dogodilo, stvarno ne znam.” Sleže ramenima, skupi obrve i namršti se.
„Hvala Mićo, dok se ne oporavi ko ga menja?”
„Menja ga Nenad, ali on sve odrađuje mejlom, gde god bio.”
„Hvala još jednom, vidimo se Mićo.”

Telefon mu je nedostupan, znači mejlom ga mogu dobiti.