STIANOVA ODMAZDA ( ZAVRŠENA)

23. Poglavlje - Bijeg

Bol i samo bol, to je sve što momentalno osjećam, trudim se biti hrabra i izdržati sve što se može izdržati ali ovo ispijanje me polako uništava. Svakim atomom snage pokušavam doprijeti do bilo kog svog ali uzalud, previše sam slaba.
I ovo malo što su mi dali da predahnem ne mogu, utroba mi gori od raznih kemikalija kojima me pune, glad me prožima u potpunosti, kao da se moj predator sklonio na sigurno te me ostavio potpuno samu. Jedino što me još uvijek drži je Stian, njegove bistro plave oči koje me prate i mole da se vratim. Samo zbog njega ne posustajem, borim se silom volje da ne izdahnem do kraja ma koliko ponekad željela da umrem, da skončam i ova bol konačno prestane.
Sada shvaćam koliko sam bila brzopleta i glupa, uletjela sam u klopku glavom bez obzira. I sada se moram nekako iz svega toga sama izvući, ne mogu pojmiti da me Stian dođe spašavati i sam upadne na isto mjesto kao ja. Ne mogu to dozvoliti, moram se nekako izvući odvadje, prije nego Stian dođe do mene.

„Što je princezo? Sada više nisi toliko uzvišena i bezobrazna!", dobacio mi je ženski glas posprdno.

Pokušavam da otvorim oči ali kao da mi je ogroman kamen na njima, ne mogu da pomaknem kapke, zar sam zaista toliko oslabjela. Zaista se trudim da vidim lice žene kojoj ću prvom prilikom da smaknem glavu s ramena. Ne zvala se ja Alina Ivanova Nikolajevna! Na krivu osobu su se namjerili, naravno samo da malo dođem sebi. Moram je nekako namamiti da mi dođe blizu, nema šanse da se oporavim ako se ne nahranim. Moram što prije okusiti krv na svom jeziku.

Na samu pomisao na krv tijelo mi je krenulo protestirati šaljući mi bol iz utrobe. Da znam, gladna sam i svjesna sam toga da mi neće samo tako dati da se nahranim, moram pod hitno nešto poduzeti jer ću zaista na kraju podlijeći ozljedama.

„Nekako si tiha, nemaš ništa za reći?", i dalje me provocirala svojim iritantnim glasom.

Kao da me netko lopatom tresnuo po glavi u sjećanje mi dolazi taj glas, toliko poznat, kao da pripada nekome koga poznajem. Kome pripada? Tko bi to bio? Razmišljaj Alina, razmišljaj! Život ti ovisi o tome! Ma koliko da razmišljala i tjerala se do krajnjih granica nisam mogla da stavim taj glas na lice koje pripada.

„Tko si ti?", upitala sam hrapavog glasa jedva čujno.

Ako je vampir čut će bez obzira koliko ja tiho govorila. Ako je vampir došla se nahraniti mnome i uzeti svoj dio kolača. Ne znam da li mogu podnijeti još jedno hranjenje. Vrtoglavica koju osjećam jasno mi to govori. Bori se Alina, bori se! Vičem sama na sebe pokušavajući se barem malo ohrabriti.

„Voljela bi to znati, zar ne? Samo moraš da otvoriš oči balavice, ali ti to ne možeš zar ne?", dobacila mi je uz glasan posprdni smijeh.

Koraci su odzvanjali prostorijom kako se mi je približavala. Miris mi je zagolicao nosnice, to nije bio neki otmjen miris krvi, bio je to znoj pomiješan jeftinim parfemom. Čovjek! Ovo nije vampir već jeftina ljudska ženska. Nju bih mogla riješiti, iako slaba od ispijanja, još uvijek sam jača od nje. Što mi i potvrđuje da me nije čula, je li to ona koza Lorein? Nadam se da jeste, baš bih se voljena nahraniti njenom krvlju, da vidim što ipak ima u toj glavi. Luda ideja sinula mi je u glavi, nadam se, zaista se nadam da je i izvediva, moram je samo namamiti da mi dođe bliže ustima, dovoljno sam gladna i jaka da bih podignula glavu i pogostila se.

„Nekako ste tihi danas princezo? Više niste toliko jaki na riječima, baš mi je drago što si nas ti dopala ruku! Baš nam je čast što se možemo poslužiti vilinsko vampirskom krvlju.

„Što se ti javljaš? Ti ni nisi vampir da bi se mogla poslužiti mnom! Ili to progovara jal iz tvojih ustiju? Toliko si jadna da te nitko ni ne želi pretvoriti u vampira!", pokušavala sam je isprovocirati, možda je ovo bolji put nego da je čekam da mi sama priđe.