Sedim i gledam sve ostale oko mene kako pricaju,smeju se i vesele se.Samo ja sedim potpuno sama,scucurena na stolici,kao i obicno.Oko mene proticu tudi zivoti,ali ja sam samo jedna nebitna trunka prasine u njima.Sedim tako i razgledam prepunu salu.Odjednom,za oko mi zapade nesto plavo,kao mrlja pored belog sanka okruzenog ljudima.Ta mrlja je bio ON,taj savrsen decko. Odjednom primetih da me posmatra i spustih pogled nize ka stolu.Pocinje prva pesma,muskarci prilaze devojkama i izvode ih na plesni podijum.Razmisljam kakve su one srecnice,kada me iz misli odjednom nesto trze. Pored mene je stajao decko u plavoj kosulji,crne kose i smaragd zelenih ociju koje su se presijavale na prigusenom svetlu prostorije.Sagnuo se i na uvo mi j sapnuo jakim i dubokim glasom: ,,Zelis li da plesemo?".Osetila sam kako mi lice gori...Klimnula sam glavom kroz blagi osmeh,jedva suzdrzavajuci vrisak,koji je dolazio sa bujicom srece.Uhvatio me je za ruku i odveo na podijum,gde smo poceli da plesemo.Ubrzo sam osetila mnostvo pogleda na sebi,ali me nije bilo briga za to.Pesma se zavrsila i krenula sam ka svom stolu,kada me je uhvatio za ruku i privukao ka sebi: ,,Stani molim te!",rekao je jedva cujno.Pogledala sam ga zbunjeno.Odjednom je izustio: ,,Mogu li ti znati makar ime?".Pitao je; ,,Tina?".Odvratila sam mu i nestala u guzvi.Cim sam sela,pocela je pesma koja me uvek podigne na noge i tako poznati stihovi pesme "Polomicu case od kristala".Nisam mogla da izdrzim.Zaigrala sam.Posle toga je usledilo kolo.Odmah do mene, stao je ON,i cim je muzika stala,sagnuo se ka meni i upitao: ,,Da li bi mlada dama zelela da malo proseta?".
Nastavak cu pisati nakon par zvezdica :*
