Čuveni Had

Uvod

Tamo kud se bodljikavi zeleni izviđači izdižu u nepreglednom moru žutila, među milijardu zrnaca gradivnih jedinica stakla. Bez kapi vode ponosno stoje, ne kolebaju. Žive. Povremeno ih posećuje buljava dvooka ptica koja im se gnezdi u utrobi. U tuđoj utrobi vije svoje gnezdo, pa na svet donosi jos šest pari buljavih očiju. Tamo gde je suvu zemlju po pola podelio Svevišnji, u čijoj dubini poput žile kucavice teče pitka providna materija koja i jalovoj zemlji donosi plod. Tamo gde je čovek od ničeg napravio nešto i nepresušno žutilo pretvorio u nepresušno sivilo. Staklo i beton. Tamo negde u zemlji koju čini 50 drugih, zemlji nepresušnih prilika i dvostrukih aršina. Arizona, dame i gospodo. U gradu koji nosi ime vatrene ptice, smešten u Dolini Sunca. Ptice koja je nepresušna. Ptice koja postane pepeo pa opet vatra. Neukrotiva i večna.

Ptice koju su u zemlji priramida, u zemlji mumija i kultova, zemlji jedne od prvih civilizacija smatrali da je rođena iz vode koju su poštovali kao prapočetni element i to rođena sama od sebe, a prema njihovim shvatanjima rodilo se sunce. Povezivanjem tih elemenata veruje se da je ta ptica otelotvorenje užarene nebeske lopte koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova rađa. Rađa u blještavoj svetlosti zore. Veličanstveni Fenix. Betonski gigant počašćen je težinom tog imena. Imenom vatrenog orla. Betonski gigant koji pruža dom i utočište milionima ljudi. Osramoćen, bio je utopija gnjidi Ulrihu J. Batleru, gradskoj buljavoj ptici. Parazitirao je na ponosnoj grbači veličanstvenog imena kao buljavac u utrobi ponosnih bodljikavaca, uzimajući činioce iz srži bitisanja. Počinivši krvavi pir gnusnog otimanja poslednjeg uzdaha iz pluća onih koji su isti taj uzdah delili sa njim, biva osuđen. Besčasno je uz crnu kafu uživao u postapokaliptičnoj atmosferi sekstovanja sa jednom od svojih žrtava. Apsurd ovog slučaja prelio je Američke medije, a Američki senat polemisao je o njegovoj sudbini, ali njihova presuda blaga je za Božji sud. Pakovao se za najozloglašeniji istražni zatvor kojeg je krasio epitet "Logor". Mizeran broj grešnika se iz njega vraća sa dahom u plućima, ali po povratku izgube i taj dah. Duh smrti ih sčepa i ugasi im žar u očima. Baci ih na kolena pred Nebesku sudnicu. Pakleni oganj je grozan. Večna vatra je večna i ne prestaje da prži. Svevišnji ga šalje na večni put. Kroz sve krugove podzemlja. U novi život i nazad na ražanj iznad večnog plamena. Sa svojim pobratimima koji su ga odvratili sa pravog puta. Sa crnim satanom. Satrao ga Krst njegov. Njegova težina je neizdrživa. Zgnječila ga ka mrava. Prstohvat pred Božji sud Svevišnji je izgovorio: "Svako nosi svoj krst"- Nečiji je veći i teži, dok je nečiji manji i lakši, ali svi ga imamo i svi ga nosimo na svojim plećima. Krst svoj su grešne slabosti ili strasti. Sa jednima se rađamo, a sa drugima se zarazimo na putu zemaljskog života. "Ako hoće za Mnom ići, kaže Gospod, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide. Uslov idenja za Mnom jeste uzimanje krsta - ako hoćeš. A, ako nećeš, ostani tu gde jesi i čekaj smrt večnu, okružen mržnjom i bolešću. A, ako hoćeš iz tog mraka da izađeš, i od mržnje se oslobodiš, život da naslediš - čuj Me: uzmi krst svoj i hajde za Mnom. Ti si odlučio da obitavaš tu, u mestu, okružen mržnjom i bolešću! Sad idi!" Poslat je na beskrajan put u dom satanski. Da ga obiđe, pita kako je i zahvali mu se na pozivu. Jer, na neki način Gospod ne šalje nas u pakao, već se mi sami odazovemo tom pozivu.

Na vozu je za prvu stanicu koja se zove Limbo. Ne vidi prst pred sobom. To je tek prva, a ima ih 9.