Poluostrvo grijeha

Poglavlje V: Kroz zapadnu Hercegovinu

Tačno u sedam sati su bili na graničnom prijelazu. Prethodnih par sati su proveli u automobilu. Skrenuli su na nekakav sporedni put poslije Sinja i tu su malo odspavali. Ipak, najvažnije je bilo da prijeđu granicu. Onda će imati dovoljno vremena da napune baterije.

Za svaki slučaj, dijamante i torbu sa novcem su sakrili ispod sjedišta. Ali, nije bilo problema. Brzo se sve završilo. Ipak, bio je prilično nervozan. I napetost se bukvalno mogla osjetiti u vazduhu. Barem je on mogao da je osjeti.

Kao što je bilo i dogovoreno, na graničnom prijelazu ih je dočekao Martin, kratko je pogledao njihove dokumente, nije zavirivao unutar vozila, i veoma brzo im je poželio sretan put i pustio ih da uđu u Bosnu i Hercegovinu.

Laknulo mu je. Sada su mogli da malo predahnu i da se i više nego dovoljno odmore prije dogovorenog susreta u Jablanici. Odvezli su se u Livno, parkirali ispred hotela, te uzeli jednu trokrevetnu sobu. Plan je bio da tu provedu dan, prespavaju noć, te da nekada sutra krenu polako prema Jablanici. I važno je bilo da ne privlače pažnju, koliko god tako nešto moglo da bude teško kada su njih trojica u pitanju.

Ipak, morali su da se ponašaju u skladu sa situacijom. I da izbjegnu sve nepotrebne rizike. Nakon doručka u hotelskom restoranu, uzeo je bocu „čivasa" i donio im u sobu. Gledali su televizor i lagano pijuckali piće. Imali su čitav dan pred sobom. I trebali su ga nekako iskoristiti.

„Jebaću mater onom manijaku, Bruni", rekao je, u jednom trenutku dok je prebacivao kanale na televizoru, iznervirani Goran. „Ubio je našeg prijatelja Štefa."

„Da. Ono je bilo užasno", potvrdio je Ivan. Povukao je dim „marlbora" a zatim ispio jedan jači gutljaj viskija. „Štef nije zaslužio onakav kraj."

„I to sve zbog nas. Sakrio nas je i pomogao nam da pobjegnemo", uključio se Robi. „Žrtvovao se da bi se mi mogli izvući."

„Dugujemo Štefu naše živote", nastavio je Goran. „I dugujemo mu glave likvidatora i nalogodavca."

„Jasno ti je da on tako nešto ne bi tražio od nas", odvratio je Robert. „I sinoć nam je uporno ponavljao da ne idemo na Filipa nego da pokušamo utopiti dijamante i pobjeći daleko odavde."

„On to ne bi tražio od nas. Ali, mi ćemo to svakako da uradimo", odlučan i ljut je bio Goran. Nesumnjivo se prilično naoštrio zbog svega što se desilo prethodne noći. Najviše zbog smrti njihovog starog prijatelja i čovjeka koji je prilično valjao svakome od njih trojice.

„Da. Uradićemo to. Jebaćemo im svima majku", rekao je Ivan. Ispio je naredni gutljaj viskija. „I na kraju ćemo ubiti Filipa."

To mu je bio krajnji cilj. Da ubije šefa mafije i iz njegovog smrtonosnog zagrljaja oslobodi ženu koju je istinski volio. On je to morao da uradi. Ako ni zbog čega drugog, morao je to da uradi zbog nje.

Filip Vučetić je bio veoma opasan i okrutan tip. Zato je i uspio da postane to što je sada bio. Neprikosnoveni šef moćnog kriminalnog komglomerata koji je pokrivao područje cijelog poluostrva. Imao je pedeset pet godina. I već dvije decenije je suvereno vladao organizovanim kriminalom u ovom dijelu svijeta. Sa trideset pet godina je došao na tron. Do tada je jedno vrijeme bio desna ruka šefa jedne crnogorske kriminalne organizacije, izvjesnog Igora Miletića, a onda se okrenuo protiv njega, izveo puč u organizaciji, te preuzeo vlast u grupi. U narednih nekoliko godina je poveo agresivnu kampanju protiv svih onih moćnika u regionu koji su mu smetali i koji su vodili samostalne kriminalne poslove. Veoma brzo je učvrstio svoje pozicije i nametnuo se kao jedini istinski vođa svih kriminalnih grupa na poluostrvu. Svi su sada, direktno ili indirektno, radili za njega. On je bio na čelu svega. I drugi su to morali da prihvate. Poštovali su ga. I plašili su ga se.