"Naši pogledi"

7.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 7.𝓭𝓮𝓸

Klimnem glavom i onda mu napravim malo mesta. Vladala je tišina medju nama.

Cameron:"Šta je to bilo?"

Ja:"Ne znam. Pokušava da mi pomogne na milion načina, ali još uvek nije shvatila da meni nema pomoći."

Cameron:"Ne razumem."

Nasmejem se nervozno.

Ja:"Ni ne moraš da razumeš. Niti možeš. Niko sem mene ne može. Možda ti i ispričam nekada."

Cameron:"Zagrlio bih te, ali ti ćeš onda opet pobeći."

Blago se nasmejem.

Ja:"Onda nemoj. Osim ako želiš da pobegnem?"

Cameron:"Ne, prija mi tvoje društvo."

[•••]

Neko vreme smo pričali napolje i smejali se Zajedno.

Ja:"Uf, bilo je lepo pričati sa tobom, ali ja sam umorna."

Cameron:"Kako ćemo oterati sve ljude odavde?"

Upita me i nasmeje se.

Ja:"Samo ćemo reći da dolazi policija."

On klimne glavom i razglasi po kući kako policija stiže, te su svi ubrzo i otišli, sem Camerona, Olivera i Helen.

Oliver:"Dobro si?"

Na njegovo pitanje sam klimnula glavom. Pogledam u Helen, a onda samo nastavim dalje do kuhinje bez reči.

[•••]

Bilo je prilično kasno i svo troje su mi pomogli da očistimo iako je bila neka neprijatna tišina medju nama sve vreme.

Kada smo završili svi su bili umorni i onda niko nije otišao kući, već zaspao na prvom udobnom mestu koje je pronašao.

Kada otvorim oči nasmejem se kada ugledam kako je Oliver zaspao na podu, Helen na fotelji, a Cameron na suprotnoj strani kauča od mene.

Ustanem i protegne se, te polako prodjem pored Olivera i odem do kihinje da napravim kafu.

Nakon nekih desetak minuta začujem korake i ubrzo ugledam Helen na vratima, te napravim i njoj kafu, ali bez reči.

Helen:"Vidi znam da si povređena i žao mi je. Ne znam zašto sam ono uradila sinoć. Znam sve, a opet navaljujem."

Ja:"U redu. Izvini i ti. Nisam ni ja trebala da reagujem onako."

Kažem i uzmem gutljaj kafe.

Ja:"Samo zbunilo mi je što si mi nudila piće i navaljivala da ga popijem, a znaš da ne mogu. Znaš da..."

Tad sam ostavila šolju na radnom stolu, kako je ne bih ispustila, jer su ruke počele da mi se tresu, te sklopim oči kako bih se smirila.

Helen:"Aurora? Polako, diši. Hajde sa mnom. Zajedno."

Osetim njene ruke na mojim ramenima i začujem kako je duboko disala, ali polako. Kada začujem i njen glas onda je poslušam, te se tako i smirim. Otvorim oči i zagrlim je.

Ja:"Hvala ti."

Zahvalim joj se. Jedina je znala šta da radi u ovakvom trenutku.

Osetim da me stegla u zagrljaj, zbog čega se nasmejem.

Odvojimo se i kada popijemo kafu odlučimo da napravimo doručak, te probudimo momke.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮