"Naši pogledi"

18.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 18.𝓭𝓮𝓸

Aurora Collins

Polako otvaram oči i shvatim da nisam u svojoj sobi. Pogledam okolo i shvatim da sam zapravo u bolnici.

Kada pomerim pogled u stranu ugledam Camerona, kako me drzi za ruku i spava, glavom naslonjen na krevetu.

Polako ga probudim i onda ugledam i njegov osmeh.

Cameron:"Da li si dobro?"

Upita me, hrapavim glasom, a ja klimnem glavom.

Ja:"Spasavas me po drugi put."

Kažem posramljeno i spustim pogled.

Cameron:"Spasicu te svaki put kada treba. U jednom trenutku sam pomislio da ću morati da odem sam na ono putovanje."

Rasirim oci na njegovu rečenicu.

Ja:"Ti si stvarno to sredio?"

Upitam ga sva vesela, a on klimne glavom.

Cameron:"Naravno. Rekao sam ti da ću sve srediti i sredio sam. Lokacija je Los Angeles."

Stavim ruku na usta, a onda mu se približim i zagrlim ga.

Ja:"Niko nikada nije uradio nešto tako lepo za mene. Hvala ti."

Samo sklopim oci kada osetim njegove ruke oko mog struka.

Cameron:"Let je za dva dana. Tako da brzo ozdravi."

Doktor:"O vidim da vam se devojka probudila. Kako ste?"

Prekine nas Doktor, a ja Camerona pogledam na ovo 'devojka', a on samo slegne ramenima i ja se nasmejem. To i ne zvuči toliko lose, zar ne?

Cameron je izasao iz sobe kako bi me doktor lepo pregledao, a onda su i ostali došli u sobu.

Helen:"Kako si mogla nešto tako da pomislis, a kamoli da pokušaš, Aurora?"

Oliver:"Zar nisi Mislila na nas?"

Spustim pogled na njihove kritike, dok su mi se suze skupljale u očima. Tada se ubacio Cameron.

Cameron:"Dobro ljudi, hajdemo polako. Ni njoj nije lako. Ne preterujte."

Pogledam ga onako suznim očima, a on mi se osmehne i namigne mi.

Tetka je sedela na krevetu kraj mene i sve vreme gledala u mene bez reci, dok je drzala moje ruke u njenim.

Izvukla sam jednu ruku, kako bih obrisala pobeglu suzu, dok sam gledala u Camerona.

[•••]

Nakon nekog vremena, doktor nas je obavestio da mogu kući odmah, jer su mi svi nalazi bili dobro. Rekao je kako bi trebalo da se manje stresiram oko svega inace cu opet završiti ovako.

Cameron nas je sve odvezao kući. Oliver i Helen su sedeli neko vreme kod mene, a onda su zajedno krenuli kući. U zadnje vreme su mi sumnjivi, ali i to ćemo ispitati.

Cameron:"Trebao bih i da krenem."

Okrene se i krenem prema vratima, ali ga moj glas zaustavi.

Ja:"Camerone..."

Okrene se i pogleda me, a ja spustim pogled, te ga opet vratim na njega.

Ja:"Da li bi ostao veceras sa mnom?"

Upitam ga, ne skidajući pogled sa njega, a on klimne glavom.

Cameron:"Naravno."

Kaže, te se udalji od vrata i vrati se na krevet gde je prethodno sedeo.

Neko vreme smo samo ćutali u tišini i razmenili po koji pogled.

Cameron:"Hteo sam da te pitam nešto."

Pogledam ga znatiželjno.

Cameron:"Ovaj...u početku si me se bojala. Na svaki moj dodir bi pobegla, ali sada ne, sada si se opustila."

Zašto bas to pitanje?

Ja:"Da, ovaj...valjda počinjem da ti verujem? Znam da me ne bi povredio."

I tada je opet nastala tišina izmedju nas.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮