"Naši pogledi"

13.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 13.𝓭𝓮𝓸

Kada se spremim zajedno sa Cameronom, Oliverom i Helen se uputim ka autu. Sednem na suvozačevo mesto i tada Cameron krene sa vožnjom.

Ja:"Gde idemo?"

Upitam ih, a oni se samo nasmeju, bez reči.

[•••]

Nakon nekoliko minuta vožnje Helen mi je stavila od pozadi povez za oči.

Oliver:"Ne možeš da vidiš. To je iznenađenje."

Nisam se bunila i nadala se da ćemo stici što pre.

[•••]

Kada je Cameron zastao i ugasio auto, shvatila sam da smo stigli. Ubrzo sam začula i vrata koja je neko otvorio, a zatim osetim i ruke koje mi pomazu da izađem, ali ih povučem nazad.

Oliver:"Ja sam."

Čuvši njegov glas oslobodim se i dozvolim mu da me uhvati za ruku.

Polako me je vodio kako ne bih pala, a kada smo stigli, Oliver mi je sklonio povez, a ja sam bila oduševljena.

Ja:"Ali ovo mesto..."

Cameron:"Ptičica mi je sapnula da si stalno dolazila ovde sa mamom, kada bi mogla."

Odmag pogledam u Olivera.

Ja:"Da i uvek bih se igrala ispod ove vrbe."

Kada pokažem u njenom smeru, ugledam da ispod iste stoji prostirka i na njoj torta.

Ja:"Ja vas obožavam."

Zagrlim ih svo troje od jednom.

Helen:"Za skoro sve je zaslužan Cameron."

Na njene reči pogledam u njegovom smeru.

Cameron:"Ne zahvaljuj se, zaslužila si mnogo više od ovoga."

• Sve ovo je bilo mesto malo van grada, gde je mama imala vikendicu za koju otac nije znao. Stalno kada bismo mogle, mi bi došle ovde.  Nisam bila ovde zaista dugo i sada kada su mi priredili ovo, osecala sam se mnogo bolje. Ovo je moj omiljeni i najbolji rodjendan do sada.

Helen Sanchez

Ovde je stvarno bilo prelepo. Pogledam u pravcu gde su bili Cameron, Aurora i Oliver.

Cameron je sve vreme gledao nasmejan u Auroru, dok je ona pričala. Nasmejem se, jer je Aurora,kraj Camerona stvarno srećna. Odlučim da ih ostavim same na kratko.

Ja:"Olivere, treba mi pomoć da li bi mogao da dodjes?"

Kazem kada im pridjem i tako prekinem temu o kojoj su pričali.

Oliver:"Za šta ti treba moja pomoć?"

Upita, a ja skupim obrve.

Ja:"Videćeš kada dodjes da mi pomogneš, Olivere."

Ovo 'dodjes' sam naglasila i onda je on ustao sa prostirke i krenuo sa mnom ka vikendici.

Oliver:"Za šta ce ti moja pomoć?"

Upita me opet, kada dođemo do vrata.

Ja:"Ti si izgleda ponekad stvarno glup. Ne treba mi pomoć stvarno. Želela sam da ih oatavim malo same."

Oliver:"Aaaa, okej."

Prodje pored mene i udje u vikendicu, a ja prevrnem očima i krenem za njim.

Neko vreme je vladala tišina medju nama, a onda je Oliver prekinuo.

Oliver:"Kako ti ide sa onim momkom sa žurke?"

Na njegovo pitanje se zbunim.

Ja:"Od kud tebi da smo zajedno? Zapravo od tada ga nisam ni videla. Ispostavilo se da ima devojku."

Pogledam ga i vidim kako se blago osmehnuo.

Ja:"A zašto tebe to uopšte zanima?"

Oliver:"Onako sam pitao."

Kaže, ne skidajući pogled sa televizora.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮