"Naši pogledi"

14.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 14.𝓭𝓮𝓸

Oliver:"Onako sam pitao."

Kaže, ne skidajući pogled sa televizora.

Lagano klimnem glavom i zagkedam se u njega. Bio je navaljen leđima na naslon kauča dok je jednu nogu podigao na drugu savijenu u kolenima i jednu ruku navalio na naslon kraj njega, dok je u drugoj držao daljinski upravljač. U tom položaju je izgledao previse zgodan, pogotovo zbog toga sto se i preko majice videlo da je predobroo gradjen.

Oliver:"Nije pristojno tako buljiti u ljude, Helen."

Njegov glas me vrati u realnost, zbog čega sam odmah pomerila pogled i uzela telefon, dok sam osetila da mi obrazi gore. Da li je moguće da ima ovakav uticaj na mene?

Ja:"Ne buljim."

Oliver:"Slatka si tako crvena."

Kaze i nasmeje se, a ja ga tada pogledam i on približi svoju glavu ka mojoj.

Ja:"Šta to pokušavaš?"

Upitam ga, a njemu se usna izvije u još jedan prelepi osmeh, ali ovog puta je imao drugačiji pogled. U pogledu mu se videla želja za nečim. Udaljim se od njega pre nego što napravi ono što mislim da želi, jer ce tada biti vec prekasno.

Oliver:"Neću ti nista uraditi, ne moraš da me se plašiš."

Ja:"Ne plašim te se, samo ti ne verujem. To je sve."

On podigne obrvu te se vrati u prethodni položaj.

Oliver:"Izvini onda. Nisam Mislio ništa loše."

Klimnem glavom i onda je medju nama zavladala tišina.

Kako li je Cameronu i Aurori? Nadam se bolje nego ovde.

Aurora Collins

Cameron:"Šta si zaželela danas?"

Upita me dok smo oboje sedeli ispod vrbe i gledali u daljinu.

Ja:"Ako ti kažem neće se ostvariti."

Pogledan ga i on se nasmeje.

Cameron:"Ukoliko mi kažeš možda uspem da ti je ja ispunim."

Ja:"To je nemoguće, ali hajde, reći ću. Zaželela sam da barem jednom budem neko drugi. Da na nekoliko dana odem negde gde me niko ne zna. Gde sam svima stranac. I da niko ne zna gde sam. Da na nekoliko dana izadjem iz svoje kože. Da budem neko ko nije proživeo ono što sam je, neko ko neće pobeći, čim je dotaknete muška ruka. Ali to je ne moguće. Uvek ću biti Aurora. Aurora koja će ostati sama."

Cameron:"Mozemo otići. Samo nas dvoje. Negde gde nećemo biti Aurora i Cameron. Niko ne mora da zna gde smo."

Zbunim se na njegove reči.

Ja:"Molim te. Kada bih tek tako nestala, Oliver i Helen bi izdali poternicu sve dok me ne nadju, a onda bi me ubili kada bi me našli."

Cameron:"Možemo reci da je sve okej, da ne brini i opet neće znati gde smo."

Nasmejem se i pogledam ga.

Ja:"Predlažeš mi da tek tako pobegnemo negde?"

Cameron:"Predlažem ti da ispunimo tvoju želju."

Samo klimnem glavom.

Ja:"U redu. Može."

Cameron:"Onda cu ja sve srediti, ti ne treba ništa da radiš."

Izgleda da ću stvarno uraditi ovo.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮